Миливој Унковић (1944.) се избором технике монотипије определио за графичко писмо, блиско, с једне стране литографији, а са друге сликарском начину грађења представе – пут који и литографија следи. Такву склоност потврдио је у много чему симболичан избор теме – портрети монаха. Слутимо га као жељу за комуникацијом са сродним ствараоцима из давног времена и као потребу да се психолошким читањем дочара eскетска решеност посебне категорије људи да успеју у свом духовном циљу.

Биљана Вуковић (1949.) спојем бакропис-акватинта, уобичајеним у личном графичком опусу, дарује јасноћу и прегледност цртачкој осовини композиције, а мекоту њеног мизансцена. Избор мотива – слова Б и Г, тумачимо као алузију на замишљени монограм Божидара Горажданина. Надахнута својеврсном лепотом и витким телима иницијала, весело обавијених лозицом, третира их као фигуре у плесном ритму.

Михаило Ракита (1951.) је опредељењем за тему иницијалних слова из горажданских књига приказао двоструки смисао свог ликовног исказа: признање лепоти ствараоцима дрвореза старих пет векова и властиту потребу да унутар своје композиције мало затрепери ваздух око словних стабала, да их персонализује дискретним хуморним шаптајем, који не вређа, већ оживотворује и истиче генуину лепоту оригинала.

Слободан Радојковић (1967.) је избором технике алграфије омогућио симулацију цртачке игре на себи својствен начин меког хумора, на тему слова и кратких реченичних форми, укључујући и добро познати знак руке, која читаоца упућује на важан текст.

Ивана Станковић (1973.) је видно подстакнута лепотом двеју заставица из Литургијара, чији преплет твори оквир за одабрану представу. Преносећи у бакропису мотиве помало крецавим цртежом различитих дебљина, помоћу мекоте акватинте постиже чудесни утисак, готово телесне опипљивости волумена.

24Горан Кнежевић (1973.) користи технику колографије, те захваљујући апликацијама разноврсног материјала на плочу пре отискивања, постиже скулпторални ефекат ликовне структуре. Експресивношћу ликовног писма и црно-белог колорита, уз алузију на тему Оплакивања Христа, својим диптихом је дочарао метафору снажне драматике.

Ирена Стопић Кнежевић (1974.) комбинованом техником предочава поетски запис -веома личну, ликовно изразито драматичну асоцијацију на делатност штампарије и њену непосредну локацију, у цркви св. Ђорђа у Сопотници. Слутимо да је ликовним метафорама желела да нагласи непрекидну драму, која прати опстанак читавог српског народа у властитој постојбини.

Маја Симић (1975.) од студија верна дигиталном принту и потпуно срођена са тајнама програма, остварила је веома личну, поетску ликовну димензију, инспирисану лепотом графичког украса Часослова и Мојсијевих песама, унутар Псалтира. Заротирала је мотиве у вртоглави ритам, надвладавајући га знаком крстова, чији су једнаки краци сачињени од наслова дотичних поглавља.

Владимир Милановић (1979.) својеврсним колажним системом унутар дигиталне обраде, парафразира архаични уметнички садржај осавремењеним ликовним концептом. Особени поступак, уобичајен у приступу овог уметника, коме је парафраза баштине средство коментара, како друштвеног, тако и ликовног.