Историјат

У историји и култури сваког народа постоје догађаји који за сва времена утискују путање ка развоју интелектуалних и образовних домета будућим генерацијама. И истовремено, обликују идентитетски код нације. У том процесу, челно мјесто припада писму и писмености, а њих срећом, још увијек не можемо замислити без присуства књиге.

У Горажду, граду у кнежевини војводе Сандаља Хранића (данашње Ново Горажде) на ријеци Дрини, 1519. године заснована је друга штампарија која је штампала књиге српским језиком и писмом, послије штампарије у Зети, под Ђурђем Црнојевићем, а прва на просторима Босне и Херцеговине. Заслуге за њено заснивање припадају Горажданину, Божидару Љубавићу, трговцу „по Турској и у Дубровнику“ како се каже за њега у документима дубровачког архива из године 1496. године. Љубавић је свој подухват начинио уз помоћ својих синова Теодора, монаха и свештеника, и Ђурђа, трговца. Њух је Божидар послао у Венецију, гдје су они од венецијанских штампара изучили занат и начинили слова прелијепе ћирилице. Књиге штампане у Горажданској штамарији су: Служабник (Литургија), 1519, Псалтир с Последовањем, 1521, и Молитвеник, 1523, а њихово штампање почело је и завршено у храму светога Георгија у Горажду на Дрини. Одликује их изузетна спрега читког и елегантног ћириличног писма са украсима отиснутим у дрворезу, стилски у потпуности ослоњена на српску рукописну традицију, као и складна примена црвене и црне боје. Записи на крају књига откривају личности – двије генерације породице Љубавић, статусно везане за манастире и цркву, почев од оснивача, оца Божидара, његових синова Ђурђа и Теодора, заслужних за објављивање ове три књиге. Штампарија Божидара Горажданина започела је свој рад у Венецији и потом пренијета у Горажде. Послије је пресељена у Влашку, у Трговиште.

Данас, послије 500 година од оснивања Горажданске штампарије, славимо мукотрпан пут утискивања културног знамења у историју српског народа, који је прешла штампарија од њеног настанка. О Горажданској штампарији се мало зна, говори и пише. Као престоница културне писмености и српског језика, неправедно је запостављена од стране свог народа.