Горажданска штампарија – Прва међу штампаријама у Херцеговини и српским земљама у 16. веку-проф. др Драган Бараћ

Ширење штампарства

1. Штампањем књига коришћењем помичних слова и штампарске пресе започела је нова ера културе. Прва штампана књига, Библија од четрдесет два реда (довршена 1455. године), означила је ново поглавље у историји књиге. Проналазак Јохана Гутенберга из Мајнца убрзо је прихваћен у земљама широм Европе. Штампа се шири као приватни подухват нових изванцрквених кругова.
Гутенбергов изум донео је нови поступак у стварању књиге, потпуно супротан традиционалном поступку дуготрајне и споре израде рукописне књиге. Установљена је нова технологија за умножавање књиге.
Појава штампе дошла је у прави час, да задовољи нарасле интелектуалне и практичне потребе, да покрије сва подручја интересовања ренесансног човека и да их знатно прошири.
Као развијени трговински, културни и уметнички центар Венеција је постала носилац идеја хуманизма и ренесансе у свим областима културе. Венецији је припала водећа улога у штампарству крајем 15. века. Венецијански штампари су испред других по квалитету и лепоти штампе. Они се разликују од других и по садржају књиге и захваљујући њима пред читаоцима оног времена су поново ремек-дела грчких и римских класика, али и дела нових књижевника. У Венецији су се окупљали штампари из других европских градова. Јављају се нови мајстори, пре свега они за обликовање и резање типографских слова. Предводи их Николас Женсон (Nicolaus Jenson), штампар који је седамдесетих година 15. века живео у Венецији и у атељеу познатих мајстора, браће Де Спира, резао ново графичко писмо Јохана Гутенберга. Ново ренесансно писмо убрзо замењује штампарско писмо. Штампарство се развијало као нова привредна, културна и уметничка делатност. Нова технологија умножавања књига донела је своја графичка правила и наметнула одређене графичке норме. Прелазак на штампарско писмо донео је такође и стандардизацију писаног језика што је умногоме утицало на дефинисање националних језика. Са штампаном књигом дефинитивно престаје колективно гласно читање и књига све више постаје кућни предмет који се чешће и у самоћи користи.

2. На свом почетку и наше штампарство је било упућено на ову штампарску метрополу, са којом је српско залеђе имало тесне историјске и политичке везе. У Венецији су се наши штампари обучавали штампарској вештини, набављали штампарску опрему, папир и боју. При преузимању венецијанских узора први српски штампари су направили специфичан избор. У погледу величине слова они су се определили за курент, по угледу на уставно писмо, а не за брзописну варијанту писма. Митар Пешикан је запазио ову битну карактеристику ћириличког типографског писма, по којој верзал и курент нису морфолошки различита писма, већ се разликују само по величини.
У наше крајеве први је штампарску пресу пренео Господар Зете Бурђе Црнојевић. На Цетињу се штампају прве књиге ћириличким писмом на српскословенском језику (1494 —1496). Са Октоихом првогласником (завршеним 4. јануара 1494.) започиње српско ћириличко штампарство. Не дуго потом, почињу да раде прве штампарије – у Херцеговини 1519. године у Горажду и у манастиру Милешеви 1544. и 1557. године.
Херцеговачке штампарије су такође потекле из Венеције. Штампарија Божидара Горажданина је започела свој рад у Венецији и потом пренета у Горажде. Ту се није дуго задржала, већ је пресељена у Влашку, у Трговиште. По томе се штампарија Божидара Горажданина разликује од свих других средњовековних српских штампарија.