Горажданска штампарија – Прва међу штампаријама у Херцеговини и српским земљама у 16. веку-проф. др Драган Бараћ

Ова хронологија говори о покретљивости српских штампара што отвара једну нову димензију средњовековног штампарства и њиховом начину рада. Притом је познато да је мајстора штампара мало и да су сви они учили штампарску вештину на италијанским искуствима. Милешевски штампари су настојали и успели да обједине искуства српских штампарија из Венеције и Горажда.
Манастир Милешева је основао своју штампарију доста касније од других српских штампарија иако је још почетком 16. века имао добре материјалне услове за то и био водеће духовно и културно средиште. Штампарија је радила у Милешеви у два наврата од 1544 – 1545 и 1557. године. У то време на челу братства Милешеве био је игуман Данило, који се помиње у поговорима Милешевских књига.
Милешевска штампарија појавила се у тренутку када није радила ниједна српска штампарија (нити у земљи, нити у Венецији). Наиме, у Венецији се, после смрти Божидара Вуковића Подгоричанина 1539, застало са штампањем српских књига, све док његов син Виценцо није поново покренуо очеву штампарију крајем 1546. године.

2. О покретању штампарије у манастиру Милешеви у поговору прве књиге, Псалтира с последовањем стоји:
„Вољом Оца, оваплоћењем Сина и силаском Светога Духа, ја, смерни игуман милешевски Данил јеромонах, са свом у Господу браћом, пожелесмо трудољубиво саставити штампарске калупе у манастиру Светог Вазнесења Господњега. И посласмо у Господу браћу нашу Никанора јеромонаха и Саву јеромонаха у стране италске, са игуманом бањским Мардаријем јеромонахом, у гласовити у свету град Венецију. И све потребно отуда донесоше, те састависмо ове калупе колико узмогосмо постигнути и наштампасмо души корисне књиге ове псалтире. У њих приложисмо синаксаре, дневне и посне, и часловац са ноћном и дневном службом.
Стога клечећи молим и усрдно оне који певају или читају или преписују: ако буде нешто погрешно, исправљајте, а нас који смо се око овога трудили, благословите, а не куните. Јер, није писао Дух Свети, ни анђео, него рука грешна и кална и дух тужни, несрећни и грешни.

Заповешћу господина и оца нашега игумана Данила јеромонаха и све у Господу браће, трудисмо се око ових књига смерни свештеноиноци Мардарије јеромонах и Теодор јеромонах.
Молимо вас, оци и браћо, клањајући се: ако не руком, ви језиком, буде ли шта погрешно, појући, љубави ради Христове, Исправљајте, а нас који се усрдно трудисмо, благословите за ово, а не куните, да се и ви удостојите чути страшни глас Владичин, који рече онима с десна њему: „Ходите благословени Оца мојега, наследите Царство које вам је припремљено од постања света“, њега нека сви ми задобијемо, славећи сви заједно Оца и Сина и Светога Духа, и сада и увек и у векове векова. Амин, њему слава и моћ у бесконачне векове. Амин.
Завршене су ове свете божанске књиге зване псалтир, а у њих приложисмо синаксаре годишње, тропаре и кондаке светим. Такође приложисмо синаксар посни и часловац са ноћном и дневном службом по Уставу преподобнога оца нашега Саве Јерусалимскога.

Ово је штампано од постанка 7053. године, а од рођења Христова 1544, круг Сунца 25, а Месеца 4, златни број 7, темелије 17, јепакта 3. Штампање ових светих књига почето је месеца јануара 1. дан, а завршено месеца октобра 30. дан у Милешеви“. Према овоме поговору, који је као општа формула преписан из предлошка (Псалшира Божидара Вуковића Подгоричанина), игуман Данило је послао у Венецију своје монахе Никанора и Саву, заједно са игуманом манастира Бање (код Прибоја) јеромонахом Мардаријем, да из Млетака донесу све што је неопходно за покретање штампарије. Потом су саставили калупе и одштампали Псалтир са синаксаром и часловцем.
Интересантно је да су на штампању књиге радили само јеромонаси Мардарије и Теодор, док се прва двојица (Никанор и Сава) који су са њима послати у Венецију, не помињу као штампари.

Штампање је започето 1. јануара а завршено 30. октобра 1544. у Милешеви.
У време када је игуман Данило упутио своје калућере у Венецију, они су се тада могли једино обратити Виценцу Вуковићу, сину Божидара Вуковића и наследнику очеве типографске радионице, да се уз његову помоћ снађу у набавци штампарске опреме и стекну знања о овоме занату.
Историчари српског штампарства зато претпостављају да је сасвим разумљиво што је узор за први милешевски Псалтир било издање Псалтира с последовањем Божидара Вуковића из 1519 –1520 године. Митар Пешикан тврди да текст у потпуности понавља предложак, и то ред за ред и слово за слово. у милешевском издању само је изостављен Вуковићев предговор из Псалтира, тако да књига има два листа мање. Облици слова такође опонашају Вуковићева.
Милешевска штампарија је заправо позајмљена Божидарова штампарија која је од његове смрти мировала у Венецији. О томе су и сами милешевски штампари оставили аутентично сведочанство: „И посласмо у Господу браћу нашу Никанора јеромонаха и Саву јеромонаха у стране италске, са игуманом бањским Мардаријем јеромонахом, у гласовити у свету град Венецију. И све потребно отуда донесоше, те састависмо ове калупе колико узмогосмо постигнути и наштампасмо души корисне књиге ове псалтире.“