Горажданска штампарија – Прва међу штампаријама у Херцеговини и српским земљама у 16. веку-проф. др Драган Бараћ

08.08.2019.

5. Милешевски штампари, јеромонаси Мардарије и Теодор су прву милешевску књигу Псалтир с последовањем директно копирали од Божидара Вуковића. При том су морали да савладају штампарску вештину и да примене све процедуре Божидара Вуковића у погледу припреме за штампу. О томе сведочи игуман Данило у поговору: „И посласмо у Господу браћу нашу Никанора јеромонаха и Саву јеромонаха у стране италске, са игуманом бањским Мардаријем јеромонахом, у гласовити у свету град Ванецију. Па све потребно отуда донесоше, те састависмо ове калупе колико узмогосмо постигнути и наштампасмо души корисне књиге.“
Доношењем штампарије у Милешеву 1. јануара 1544. практично је обновљен рад штампарије Божидара Вуковића Подгоричанина.
Другу милешевску књигу Молитвеник су „Истим калу пима“ за штампу приредили дијаци Дамјан и Милан из Обна.
Штампари су били искусни и знали су да припреме књигу за штампу и уреде текст.
Штампари су за предложак користили Молитвеник Гораждански из 1523. године. По мишљењу Павла Јосифа Шафарика милешевски Молитвеник се подудара по садржају са Молитвеником Горажданским. Ово је врло разумљиво буду ћи да је гораждански штампар јеромонах Теодор радио на Молитвенику Горажданском и његова штампарска вештина је била позната и цењена у Милешеви. У прилог томе је и чињеница да су оба молитвеника, и гораждански и милешевски, сачували све карактеристичне особине српске рукописне традиције и једино се разликују у појединим чиновима.

6. За прву и другу Милешевску штампарију и њихове књиге везују се две занимљиве реткости. Откривени су докази који говоре о усавршеној техници прелома и коректорским способностима Милешевских уредника.
Коректорски листови пронађени су 1948. у једном рукописном служaбнику манастира Свете Тројице код Пљеваља. Сачувано је пет таквих листова. Листови на којима је вршена коректура отиснути су црвеном бојом, исправке су рађене црним мастилом косом линијом и уношене су на десну маргину. Исправљени листови отиснути су црном бојом.
Друга реткост су два преостала неупотребљена и непресавијена табака, откривена 1987. у једном рукописном минеју из збирке манастира Никољца код Бијелог Поља. Они су увезани накнадно уз саме корице књиге приликом преповезивања. Табаци припадају првом Милешевском Псалтиру с последовањем из 1544. године. То су два иста табака где су отиснути 1. и 8 и 2. и 7. лист другог кватерниoнa.

Ова драгоцена открића су нам само потврдила претпоставке о солидној уредничкој вештини и начину припреме књига за штампу у српским средњовековним штампаријама.
У погледу повеза Милешевских књига важи правило као и за горажданске књиге. И поред праксе српских средњовековних штампарија да не повезују књиге, дешавало се да су неке књиге повезивали сами милешевци. За данас је врло мало сачувано Милешевских књига. Током времена су нестале било што су страдале било да су пропале због свакодневног коришћења.

Библиотека херцеговачких штампара

Какву су то библиотеку издавали херцеговаки штампари у 16. веку, које су то књиге «интересовале» ондашње читаоце, како су се књиге дистрибуирале и колики је тираж те продукције? У тражењу одговора на ова питања пошло се од записа у поговорима, од библиографија и библиографских забелешки из 19. и 20. века и од истраживања у архивима и библиотекама у земљи и иностранству.
Херцеговачке штампарије су нам донеле шест штампаних књига: три Псалтира (Гораждански 1521, Милешевски 1544. и 1557); два Молитвеника (Гораждански 1523. и Милешевски 1546) и један Служaбник (Гораждански из 1519).
Овај издавачки избор потврђује да је наша средњовековна библиотека имала претежно богослужбене књиге. Међу њима је најраспрострањенији Псалтир, који је од почетка хришћанства задобио велику популарност па је читање Псалтира постало основна садржина и окосница сваке црквене службе.
У поговорима средњовековних штампаних псалтира као „најпопуларније божанске и човечанске књиге“, мада стереотипним и уопштеним изражени су основни елементи „изразито хришћанско, новозаветно повезивање свега у историји са Светом Тројицом – Оцем, Сином и Светим Духом. Цитирајући мисао св. Саве из Устава за држање Псалтира „Псалтир никад не престаје, нити се окончава“ Атанасије Јефтић указује на свеопшти значај псалама за људски живот на земљи и за делање и понашање у историји.
У вези са разлозима и смислом предговора и поговора у српским штампаним књигама, Мирослав Пантић сматра да су поред „душеполезних“ и религиозних разлога у њима присутни и родољубиви мотиви штампара за издавање ових књига. То илуструје цитатом из поговора Молитвенику Божидара Вуковића из 1536. године „Видјех с стављајуштих божствнија писанија на типарех Фруги же, и Грки, и иније јазики, желанијем вжделех и наша србскаја, и блгарскаја такожде на типapex C ставити“.