Горажданска штампарија – Прва међу штампаријама у Херцеговини и српским земљама у 16. веку-проф. др Драган Бараћ

08.08.2019.

Култура у Херцеговини у првој половини 16. века

1. Земља која је у 14. и 15. веку обухватала области којима су владали војвода Сандаљ Хранић (1392–1435) и Стефан Вукчић Косача (1435-1466) касније је названа Херцеговина.
У састав ове територије, на исток ка српској Деспотовини, улазиле су, обема својим обалама, реке Бистрица, Ћехотина, Дрина до ушћа Лима, те Лим до Брcкoвa. Њој су припадали и градови на овом Потезу: Соко, Јелач, Хоча (Фоча), Устиколина, Горажде, Самобор, Међуречје, Северин, Ковин и Пријепоље.
Поседе је осамосталио војвода Сандаљ Хранић. Он је био господар града Сокола, у међуречју Пиве и Таре, а такође и града Самобора, у Прибуду, источно од Горажда. Сандаљ Хранић је постао и господар дела Полимља, између Комарана и Рудог. Под његовом влашћу налазили су се Пријепоље, манастир Милешева и тврђаве Милешевац и Ковин, на левој обали Лима, по свему судећи и манастир Св. Николе у Бањи код Прибоја, као и утврђени град Северин.

„Граница области Косача скрeтала је од Лима у правцу југозапада, провлачећи се између Комарана и Брезе. Војводи Сандаљу и његовом наследнику херцегу Стефану припадала су Пљевља, Долина Ћеотине, села Козица и Маоче, подручје Кричак, а онда је граница нешто јужније пресецала Тару, тако да су Мојковац и Брcково припадали Деспотовини, али је зато Морача била под влашћу Косача, са истоименим манастиром. Војвода Сандаљ и његов наследник херцег Стефан Вукчић Косача били су гоподари Никшићке жупе (Оногошта), тврђава Острога и Сусједа, жупе Драчевице са градом Новим (Херцег Нови) и Рисном. Обласни Господари из породице Косача, у борби против Павловића, а повремено и против босанских краљева, успели су да загосподаре старом Травунијом, изузев Конавала који су уступљени Дубровнику, затим, Хумском земљом, без Пељешца, Стона и Сланског Приморја, а такође и Крајином, између Неретве и Омиша. Под њиховом влашћу нашле су се некадашње земље Немањића које су заузели бан Стефан II и краљ Твртко І. Дуготрајни живот ових земаља у оквирима државе Немањића оставио је неизбрисиве трагове, па није ни чудо што су се оне најлакше и најбрже издвојиле из оквира средњовековне босанске државе. Осамостаљивање ове области било је потпуно и суштински и формално. Дубровчани су се обраћали војводи Сандаљу, већ 1404. године као «славному и вeлeмoжному господину Сандаљу по милости божијој великому војводи русага босанскога“.

Сандаљев наследник Стефан Вукчић узео је титулу херцега половином октобра 1448. године. За ову титулу је добио и потврду од Османлија.
Стефан Вукчић је, према европској традицији, узео титулу која у пракси долази одмах иза краљевске титуле. „Од тог времена Стефан је почео да носи херцешку титулу, и то прво у облику херцег хумски и приморски да би се с пролећа 1449. године усталио назив херцег од св. Саве (dux Sancti Sabbae).“ По Сими Ћирковићу, сам Стефан је оставио писано сведочанство о поштовању култа св. Саве. У повељи од 17. фебруара 1444. каже да је у манастиру Милешеви један светац који чини велика чуда (dove stа un sanctо сhе fa grandi miracoli). Његова пуна титула је гласила „Ми господин Стјепан божијој милошћу херцег ОД Светога Саве, господар хумски и приморски и велики војвода русага босанскога, кнез дрински…“. Из овога се види да је Стефан Вукчић владао земљама које су некад припадале Немањићима и то: Хумском земљом, Приморјем и Дрином.
Турци су освајали Херцеговину од 1465. до 1470. године. На почетку су освојили цео источни део и већи део централне Херцеговине. Од освојене територије основан је вилајет Херсег (Херцегова земља) који је припојен Босанском санџаку. Вилајет Херсег је 1469. поред осталог обухватао град Хочу са тврђавом Соколом и Пријепоље са манастиром Милешевом. Вилајет је био подељен на два кадилука: Дрину и Благај. Седиште Дринског кадилука било је у Хочи. Почетком 1470. од проширеног вилајета Херсег формиран је Херцеговачки санџак.

Преко Херцеговине водили су најважнији средњовековни трговачки путеви који су спајали српске земље са Западом. Развој трговине убрзао је и повећао количину разноврсне робе која је транспортована из унутрашњости до приморских градова, Дубровника и Котора, а такође и из приморских градова у унутрашњост. У питању је познати пут — via Drine — који је од Дубровника водио за Требиње, затим, Билећу-Гацко-Чемерно и Хочу, а онда низ Дрину до Горажда и даље ка Вишеграду. Други крак овог пута одвајао се од Хоче уз Беотину, преко Пљеваља до Пријепоља. Из Пријепоља је пут водио у правцу Сјенице и Раса, одакле се стизало у Метохију, на Косово или долином Топлице до Ниша.
Трговина и занатство одвијали су се, пре свега, у прометним местима — Хочи, Горажду, Пријепољу. У свим овим градовима живели су домаћи трговци, од којих су неки имали привилегије и узимали кредите од Дубровника, од неколико стотина, па и преко хиљаду дуката.