Горажданска штампарија – Прва међу штампаријама у Херцеговини и српским земљама у 16. веку-проф. др Драган Бараћ

08.08.2019.

Српска православна црква започиње да делује на овом простору још почетком 13. века када је св. Сава у Стону основао епископију за Хумску област. Седиште њеног епископа пренесено је потом у унутрашњост земље, у манастир св. Петра и Павла у Бијелом Пољу. За време Турске владавине седиште херцеговачких митрополита било је у манастиру Милешеви и Тврдошу. Углед херцеговачких митрополита био је нарочито велики за време њиховог столовања у Милешеви.
у првој половини 16. века Српска црква пролази кроз тежак период. После пропасти покрета митрополита смедеревског Павлаза обнову Пећке патријаршије, Српска црква је од 1527. до 1557. године припала Охридској архиепископији. У том периоду Милешева је била духовно средиште Српске православне цркве. Милешева је много пре тога била уважен духовни и културни центар. Познато је да је у Милешеви 1377. крунисан за краља Твртко I Котроманић, а Стефан Вукчић Косача се ту прогласио 1449. године Херцегом од Свешог Саве.
Свој престижни положај манастир је темељио на економској снази. Томе је погодовао и његов географски положај. У непосредној близини манастира пролази каравански друм који повезује приморске градове Дубровник и Котор са српским земљама на истоку и даље са Цариградом. Манастир је поседовао знатно манастирско имање које је чинило обрадиво земљиште, виногради, пашњаци, шуме. У прилог томе Бранислав Ђурђев пише: „Манастир Милешево у Херцеговини, који је врло рано потпао под турску власт, испрва је задржао нека своја имања уз ослобођење калуђера од харача и осталих дажбина, али су касније, око 1477. године, калуђери Милешева подвргнути плаћању харача и давању дажбина. Према Катарину Зену, 1550. Године у Милешеву је било 50 калуђера, а оно је плаћало султану велику суму годишње, што значи да је манастир у то време морао бити богат. “
Географски положај манастира, комуникације и његова економска снага, уз чињеницу да ту почивају мошти св. Саве, омогућили су повољне услове да се изграде разноврсне културне и духовне везе манастира са светом.

„Захваљујући моштима св. Саве Милешева зрачи и као мјесто религијске наде побожном свијету разних вјера муслимани су поштовали и посјећивали православна култна мјеста као Чајничку Богородицу и гроб св. Саве у Милешеви. Низ страних путописааца 16. стољећа (Млечићи, Французи и Нијемци) свједочи како је муслимански живаљ поштовао гроб Св. Саве. Benedetto Ramberti, тајник млетачке владе, прошавши кроз манастир Милешеву 1534. године биљежи да овој богомољи већу милостињу даје муслимански и јеврејски живаљ, неголи хришћани“

Ову појаву потврђује и Радован Самарџић који наводи да је Француз Жан Шесно, био у манастиру Милешеви 1547. године и забележио да муслимани поштују мошти св. Саве и да чине милостињу манастиру. То исто 1548. године констатује и други француски путописац Жак Гаco.
У лето 1550. године у Милешеву свраћа и млетачки амбасадор Катарино Зен, који такође сведочи о значају култа св. Саве.
Милешевска митрополија одржава везе са многим манастирима и изванцрквеним личностима. Венецијански штампар Божидар Вуковић Подгоричанин, који је започео своју штампарску делатност 1519. године, одржавао је посебне везе са овим српским манастиром у Херцеговини. У манастиру је било складиште његових књига и манастир је представљао својеврстан центар за дистрибуцију богослужбених књига по балканским просторима. По Ђорђу Сп. Радојичићу то је била прва српска књижара. О томе је оставио траг и сам Божидар Вуковић Подгоричанин у свом тестаменту из 1539. године.
Све ове околности као и то да је манастир постао духовно средиште цркве после пропасти Пећке патријаршије, допринеле су да из Милешеве потекну идеје о покретању штампарија. Штампарије су требале да обезбеде неопходне књиге за оживљавање манастира и богослужења у запустелим храмовима.