Горажданска штампарија – Прва међу штампаријама у Херцеговини и српским земљама у 16. веку-проф. др Драган Бараћ

Црква је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и правоугаоном певницом. Најстарији део цркве је наос са певницом и апсидом. И тај најстарији део не потиче из 15. века, већ је саграђен после рушења цркве средином 16. века. Касније је дограђена тако што је уз источни део северног зида додата правоугаона просторија. Припрата и звоник су из 18. односно 19. века. Црква је, што је вероватно заслуга њеног ктитора, необична грађевина. Не зна се поуздано да ли је црква била живописана за живота Херцега Стефана. Тек 1871. Сава Косановић сведочи да је црква била осликана о чему су пронађени докази приликом археолошких истраживања.

2. О карактеру горажданске штампарије и о томе да ли је у првој четвртини 16. века у Доњој Сопотници био манастир постоје различита и опречна мишљења.
Прво научно становиште о карактеру старих српских штампарија саопштио је Стојан Новаковић у својој Историји српске књижевности. Новаковић пише да су се о штампању српских књига бринули имућнији Срби и где који странци што се тиче трошка, а штампањем су управљали наши свештеници и калуђери. „Спрам скупоће и реткости ондашњих књига, докле је било људи који су тај интерес разумевали и поштовали и докле се ваљда саобраћај и путеви не затрше са свим, овај посао је био и родољубив и користан. Стога се и тражило увек капитала и знања. Али кад ми кажемо да су се монаси, као заноци црквене књижевности око саме штампе трудили, то значи да су они слова слагали, па некад резали и лили и формама руковали, и тек су им у штампању прости људи помагали“.

У литератури постоји мишљење да је једно време при цркви било монашко станиште. Сматра се да је црква кратко служила као манастир и да се вероватно и сам Божидар Љубавић (оснивач штампарије) старао о манастиру при цркви. „На допрозорнику на јужној пјевници налази се натпис који биљежи податак о замонашењу једног калуђера. Овај натпис датује се у 15.- 16. вијек и свједочи да је у Сопотници кратко вријеме након изградње храма, постојао манастир. “
Податак о замонашењу калуђера може да збуни јер је штампарија извесно радила на том месту тек 1521. и 1523. године, када су штампани Псалтир и Молитвеник.
Имање цркве Св. Ђорђа у Доњој Сопотници било је врло скромно и сиромашно наспрам богатог феудалног имања Милешеве и тешко да је могло да обезбеди значајнију материјалну основу за куповину штампарије. За гарнитуре слова, пресе, хартију и друге потребе и у оно време требала су велика средства.
Штампарију је основао Божидар Љубавић, гораждански трговац, који је имао довољно капитала за овај подухват. Штампарија је започела рад у Венецији и потом пресељена у Горажде.

Када се говори о карактеру ове штампарије треба имати у виду њој најсличнију штампарију Божидара Вуковића Подгоричанина, која је истовремено с њом основана у Венецији. Штампарија Божидара Вуковића је основана као радња која је штампала књиге за продају. У току свог постојања обустављала је рад, издавана у закуп и на крају продата. Обе штампарије су биле сличне породичне радње које су наслеђивали потомци оснивача. Штампарије су престале са радом средином 16. века – Вуковићева 1561. са Псалширом који је штампао син му Виценцо, а штампарија Божидара љубавића 1547. са Апостолом који је у Трговишту штампао његов унук Димитрије Љубавић.
Зашто је Божидар изабрао баш то место за штампарију може се само претпоставити. Вероватно је у томе био пресудан положај самог храма. Храм је изграђен непосредно уз Дубровачки друм (у то време добро очуван). Та комуникацијска предност погодовала је трговцима књигом као новом робом. С друге стране, његово порекло из Горажда и његов трговачки дух и побожност могли су да утичу да штампарија буде баш на том месту.
О Божидару Љубавићу се зна мало. Из поговора Служaбнику М. Пешикан закључује да је Божидар досељен у Милешеву из Горажда (зато се именује по завичајности – „Горажданин“ а не презименом) и да је отуд наложио Ђуру и Теодору да се прихвате штампарства. Извесно је да је Божидар потомак Вукосава Љубавића угледног трговца и кнеза горажданског из средине 15. века.