Горажданска штампарија – Прва међу штампаријама у Херцеговини и српским земљама у 16. веку-проф. др Драган Бараћ

6. Хартију је гораждански штампар донео из Венеције заједно са штампарском пресом и другим штампарским прибором.
Италијански папир са карактеристичним воденим знацима из чувене и најстарије радионице, у Фабријану, израђивао се крајем 15. века и у венецијанским радионицама. Развијене трговачке и друге везе Херцеговине са Венецијом као и чињеница да су у том граду радили српски штампари природно да су упућивале херцеговачке штампаре да се снабдевају папиром из Венеције. Слично је и са штампарском бојом. Херцеговачке штампарије у 16. веку снабдевале су се штампарском бојом која је преко Дубровника и Котора стизала из Венеције.

7. Повезивање штампаних књига је попут рукописних препуштано продавцима књиге, радионицама и књиговесцима који су имали искуство у томе. Гораждански штампари су се придржавали ове праксе и нису се бавили повезом књига.
У повезивању штампаних књига примењивано је опште правило које је важило за рукописне књиге да се повезују у дрвене корице, пресвучене кожом. Техника повеза и украшава ње корица зависило је од праксе појединих радионица и ве штине књиговезаца. Извесно је да су сви они са мање или више одступања практиковали византијски кожни повез.
Због обичаја, који је практикован све до краја 15. века, а за штампану књигу и у првој половини 16. века, да се књиговесци не потписују на повезаним књигама, остали смо прикраћени за сазнање о мајсторима ове вештине.

8. О тиражу књига Горажданске штампарије не постоје поуздани подаци. Тираж и дистрибуција књига зависили су од више фактора: од врсте књиге, потребе за књигом, присуства конкуренције, количине расположиве хартије и других фактора. У дистрибуцији одштампаних књига Гораждани су примењивали још једну карактеристичну особину ове штампарије, њену Покретљивост. Они су се кретали за тржиштем и новим меценама од Венеције, преко Горажда до Трговишта.

Штампарије манастира Милешеве

1. Манастир Милешева је као највећи српски духовни, културни и књижевни центар у првој половини 16. века био на одређен начин и центар штампарства оног времена. На то указују многобројни извори и подаци.
Из Милешеве је, најпре, потекла замисао о Горажданској штампарији. С Милешевом је био у тесној вези венецијански штампар Божидар Вуковић Подгоричанин који је покренуо штампање српских књига и који је нешто касније помагао манастир. У манастиру Милешеви је постојало складиште његових књига одакле су даље дистрибуиране и продаване. Од њихове продаје Божидар је у свом тестаменту завештао да се манастиру намире средства за довршење водовода.
Поред тога Божидар Вуковић је сарађивао са Милешевом и преко самих штампара. Наиме, када се он поново вратио штампарству 1536. као штампари су код њега радила и два Милешевска монаха, Теодосије и Женадије. Они су штампали Октоих петогласник 1537. године.
О везама Милешеве и српског штампарства Лазар Чурчић наводи следеће:
„1. У Венецији 1519, и у Горажду 1519, а свакако 1521 – 1523 радио је у штампарији Божидара Љубавића Горажданина Милешевски јеромонах Теодор.
2. Између 1533. и 1535. боравио је у Милешеви Божидар Вуковић Подгоричанин и уговорио отварање складишта за продају својих књига.
3. У Венецији су 1536-7 радили на штампању Октоиха петогласника монаси из Милешеве Теодосије и Генадије у штампарији Божидара Вуковића.
4. У тестаменту из 1539, обавезао је Божидар Вуковић манастир Милешеву да пошаље један примерак Празничног минеја на пергаменту у Хиландар.
5. Јеромонаси Теодор и Мардарије, можда Теодор Љубавић и Мардарије из Мркшине цркве, штампали су у Милешеви 1544. један Псалтир.
6. Так Дамјан и Милан из Обна штампали су 1545. у Милешеви један Требник.
7. Јеромонах Мардарије штампао је 1552. у Београду Чешворојевањђеље.
8. Непознати штамапри штампали су у Милешеви 1557. Псалтир као последњу књигу ове штампарије.
9. Јеромонах Мардарије штампао је 1562. у Мркшиној цркви још једно Чешворојевањђеље.
10. Јеромонах Мардарије штампао је 1566. у Мркшиној цркви последњу књигу на тлу Србије Триод цветни.