КЊИГЕ БРАЋЕ ЉУБАВИЋА – ИЗВОРИ И ИСТОРИОГРАФИЈА – ЕВГЕНИЈ Љ. НЕМИРОВСКИ

13.08.2019.

СЛУЖАБНИК, 1519. 

Служaбник штампара Теодора био је познат зачетнику српске библиографије Лукијану Мушицком још почетком прошлог века. Истина, он је, као што смо већ говорили, сматрао да су Божидар Вуковић и Божидар Горажданин иста особа, али је њихове Служaбнике из 1519. године разликовао. Мушицки описује „Служебникъ иждивением Божидара Вуковића“, штампан 1519. године, а одмах за њим „Литургіаръ“  о трошку истог у Венецији, на осмини листа, такође из 1519. године. Састављајући „Реестръ моихь записковь от книжныхь сербскихь древностехь по ряду книгь“, Мушицки је забележио да је поменути „Литургіаръ“ видео у манастиру Ремета. Манастири Велика и посебно, Мала Ремета на Фрушкој гори били су разорени током последњег рата, тако да нам судбина овог примерка Служaбника из 1519. године није позната.

Није искључено да се управо тај примерак у првим послератним годинама нашао у збирци историчара Радослава М. Грујића (1878-1955), која се данас чува у Музеју Српске православне цркве у Београду (сигнатура РГ 273). О њему први пише српски историчар уметности Дејан Медаковић 1958. године. Књига је повезана током XVII века дрвеним плочицама обложеним кожом са слепим отисцима и садржи листове 4–102. Копче којима је некада био спојен књижни блок су изгубљене. На крају тома додато је 17 чистих и 14 рукописних листова. На последњем листу штампаног текста овог примерка налази се белешка Л. Мушицког „Оскадѣваютъ еще два листа. Печатано л(ѣта) Х(ристова) 1519 повелѣніемъ Божідара. Сіе знаетсія изъ подобній книзи, находіащiacia въ M(онастыре) Беочинѣ.

Приметилъ Лукіанъ Мушицкій архідіаконъ. 17 септ. (1)808“. Из овога записа произилази да је Мушицком био познат још један, други по реду, примерак Служaбника Теодора Љубавића, који се налазио у манастиру Беочин на Фрушкој гори. Њега је 1828. године у штампи помињао Георгије Магарашевић (?—1830). Даља судбина примерка није нам позната. Примерак из манастира Ремета регистровао је 1829. Године и Павел Јозеф Шафарик који, као и Лукијан Мушицки, није разликовао Божидара Вуковића и Божидара Горажданина. Управљајући се према датуму наведеном у поговору, он је то издање датирао 1527. годином од Христовог рођења наводећи да је штампано у Венецији. Други примерак је видео у приватној збирци али, нажалост, није навео у чијој. Дакле, о том трећем примерку не можемо рећи ништа одређено.