КЊИГЕ БРАЋЕ ЉУБАВИЋА – ИЗВОРИ И ИСТОРИОГРАФИЈА – ЕВГЕНИЈ Љ. НЕМИРОВСКИ

У августу 1874. године је одржан Трећи археолошки Конгрес у Кијеву, на чијем отварању је била велика изложба. Епископ Порфирије (Константин Александрович Успенски, 1804-1885) је изложио Колекцију јужнословенских издања (већином у фрагментима) које је набавио за време боравка на Атосу. Међу њима је био и „Образчикъ печати славянской в 1527 г.“.Фрагменти се данас налазе у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. То су две засебне свеске које садрже листове 5—12 и 93—102; на корицама пише: „Век XVI. Образчикъ печати славянской въ 1527 году. Изъ библиотеки М(онастыря) св(ятого) Павла на Афоне“ Овим фрагментима Служaбника из 1519. године даћемо редни број седам.

Године 1878. упознајемо се са фрагментом (2 листа) Служaбника Божидара Горажданина који професор Виктор Иванович Григорович (1816—1876) доноси са путовања по Атосу и јужнословенским земљама и поклања их Новоруском универзитету у Одеси. Данас се овај фрагмент, осми по реду, који се састоји од листова 101 и 102, налази у Одеској државној научној библотеци.

Библиотекар манастира Хиландар на Атосу, Сава Хиландарац, 1896. године објављује каталог рукописа и старих штампаних књига Хиландарске библиотеке и ту набраја шест примерака Литургијара које је штампао Теодор 1519. године. Ове књиге, којима ћемо дати рeднe бројеве од девет до четрнаест, и данас су у манастиру. Димензије прве су 225 Х 170 мм, друге – 200 x 145 мм, треће – 220 x 155 мм, четврте — 187 х 130, пете – 220 X 155 мм, шесте – 205 х 140 мм. Како аутор овог текста није видео ниједан од ових примерака, не може да опише који су листови у њима сачувани. У једном од примерака са инвентарним бројем No 56, на полеђини л. 18, налази се запис: „Сію литоугію понови монах Аков Влах і ставихмо оу гробниц8 кто е отними от гробнице кроме нвждѣ да есть проклѣть амин“. Можда је Јаков Влах који је повезао књигу јеромонах Јаков Хиландарац који је потписао Праксапостол, рукопис из прве четвртине XVII века, који се налази у библиотеци манастира Хиландар. Српски историчар Иларион Руварац је 1901. године обелоданио да у личној колекцији има Служaбник Теодора Љубавића.  Даља судбина овог, петнаестог по реду, примерка није нам позната.

Као што је већ поменуто, неки фрагменти овог издања били су у Народној библиотеци Србије (сигнатура No 162). О њима први пише Љубомир Стојановић 1902. године. Фрагменти, којима ћемо дати редни број шеснаест, уништени су априла 1941. године у пожару који је захватио библиотеку током фашистичког бомбардовања.

Почетком XX века, путујући по Хрватској и Славонији Радослав М. Грујић је пронашао непотпун примерак Служaбника Божидара Горажданина — седамнаести по реду. Он га је описао у раду „Србуље у бившем Вараждинском генералату“ који се чува у Архиву Српске академије наука и уметности и до данас није објављен. Књига је пронађена у селу Пашијан у Хрватској и затим предата библиотеци Славонске епархије у Пакрацу. Књиге из српских манастира и цркава на територији Хрватске смештене су 1946. године у Одјел Срба у Хрватској, који је основан као самостално одељење Музеја умјетности. Одјел Срба 1963. године улази у састав Повијесног музеја, чију је стару штампану збирку 1972. године описала Радојка Кустурица. У њеном каталогу налазимо и опис издања које нас интересује. Књига је 1983. године враћена у Пакрац и описана у каталогу рукописа и старих штампаних књига објављеном 1990. године. Библиотека Славонске епархије била је спаљена 1991. године током српско хрватског конфликта. Не знамо да ли је Служaбник Божидара Горажданина тада изгорео, али можемо да наведемо запис из тог примерка, старији од оних из Служaбника Теодора Љубавића: „Како е царь тврски взео Цариградь pz г(163) лѣтъ“. Реч је о заузимању Константинопоља од стране Турака 1453. године. Лако је израчунати да је запис настао 1616. године. У овом примерку има и доста других записа, нажалост недатираних. Неке је сачинио поп Никола. У једном запису се помиње да је поп Максим продао књиге дијаку Николи; сведок нагодбе је био извесни Никодим. Вероватно је један од њих и сачинио запис 1616. године, али нам ова имена ништа не значе.