ЛИТУРГИЈСКЕ ОСОБЕНОСТИ КЊИГА ГОРАЖДАНСКЕ ШТАМПАРИЈЕ – ПРИБИСЛАВ СИМИЋ

ТРЕБНИК (EBXОЛОГИЈОН, МОЛИТВЕНИК) МСПЦ, Београд, Грујићева збирка бр. 304 Горажде 1523, штампар монах Теодор Љубавић. 

У привременом каталогу Грујићеве збирке рукописних и старих штампаних књига ова инкунабула је наведена под називом Молитвеник. Разлог овој замени лежи, по нашем мишљењу, у недовољном познавању садржаја богослужбених књига Православне цркве, па је због извесне сличности употребљен преведени назив грчког Евхологиона (молитво слова, молитвеника). Међутим, губи се из вида да безмало све словенске богослужбене књиге носе грчке називе, на пример: Октоих, Триод, Минеј, Пентикостар и сл., али нема Евхологиона, уместо њега постоји Требник.

Разлика у садржају између Евхологиона у данашњем смислу речи, не узимајући у обзир његове зачетке из IV века (Евхологион Серапиoнa Tмуитског), и Требника је значајна. Најстарији сачувани грчки Евхологион скраја VIII или почетка IX века, т33. Барберинов кодекс 336, на почетку има, како смо горе и навели, све три литургије: Василијеву, Златоустову и Пређеосвећених дарова, које се никад нису налазиле у словенским требницима; сачуване су и молитве на празнике, молитве вечерња и јутрења и неке друге свете тајне. Зато се обично каже да суу Евхологиону спојени Служaбники Требник. Уосталом, познато је да у словенским црквама постоји као посебна књига Молитвеник, потпуно различите садржине и од цетињског и од горажданског „Молитвеника“, односно Требника.

Треєннк (Eбүoлoвiov, Rituale sacramentorum) као богослужбена књига садржи свештенодејства и молитвословља која се врше на захтев једнога или више верника, у време и на месту које одређују услови за то. И пошто се она врше према потребама верника називаним „треби“, „требе“, књига је названа Требник; код Руса у неким издањима и Потребник. Ради лакше идентификације рукописних и разних најранијих штампаних издања богослужбених књига потребно је имати у виду, када се ради о требнику, да је са развојем црквене издавачке делатности некада једна књига која је садржавала све чинове и молитвословља, сем Литургија, названа Велики тpeбник, који је због своје обимности постао непрактичан. Пошто су парохијски свештеници велики део обреда и молитвословља ретко вршили, из њега су издвојени најчешће вршени чинови у посебну књигу названу Мали требник, а најређе вршени обреди у Доплнитељни (допунски) трeбник. У новије време код нас се штампа и доста употребљава обичан Тpeбник, који није ни велики ни мали. Тако данас у пракси имамо четири по садржају различита требника. Мали требник имају и Грци.