ЛИТУРГИЈСКЕ ОСОБЕНОСТИ КЊИГА ГОРАЖДАНСКЕ ШТАМПАРИЈЕ – ПРИБИСЛАВ СИМИЋ
У литургичким приручницима се ради лакшег упознавања његовог садржаја Велики тpeбник теоретски дели на два дела. Први садржи службе потребне сваком вернику, и он, односно требник, почиње молитвама којима црква дочекује долазак човека на свет, а то су: Молитва жени у први дан кад роди дете, молитве у 8. дан по рођењу (у луксузном фототипском издању Молитвеника Бурђа Црнојевића, 1903. г., листови са овим молитвама су грешком стављени на сам крај књиге, 230— 232), молитве у 40. дан и Чин Уцрковљења детета. Потом долазе свештенодејства св. Тајни: крштења и миропомазања (врше се у исто време), покајања, са упутствима духовницима о налагању епитимије, брака, са одговарајућим поукама и Јелеосвећења (свештање масла); уместо св.
Тајне причешћа налази се само обред причешћивања болесника. После св. тајни налазе се чинови: освећења воде, монашења, опела умрлих световњака, монаха, свештеника и деце, што укупно сачињава 33 главе Московског трeбника из 1855. године. У другом делу, од 34. до 112. главе поменутог трeбника налазе се молитвословља и посебне молитве за очишћење и освећење разних предмета и животних намирница и покућства, освећења новога храма, канони Богородици, молитве у разним невољама, начини превођења у православну веру Јевреја и муслимана; номоканон са 228 правила, месецослов и имена по црквеном календару; укупно 79 глава.
Гораждански требник у поређењу са рукописним и старијим издањем, цетињско-ободским требником Ђурђа Црнојевића, као и са новијим требницима, својим садржајем сачињава врло користан примерак структуралних особености које га чине уникатним. Ипак се мора рећи да ово није особеност само овог тpeбника. Овакве појаве су биле често не само у рукописној традицији него и у штампаним црквеним књигама све до краја XVII и прве половине XVIII века; свака од њих се у неким појединостима разликовала од других. На пример, у Цетињском требнику, у другом делу, на 18 листова (211–229) су чинови и обреди које врше само епископи, као што су посвећења у нижа јерархијска звања, да поменемо само чтеца и ипођакона, и рукоположења или хиротоније у чин ђакона и свештеника, па и постављења кесара и деспота и других званичника световне власти.