ЛИТУРГИЈСКЕ ОСОБЕНОСТИ КЊИГА ГОРАЖДАНСКЕ ШТАМПАРИЈЕ – ПРИБИСЛАВ СИМИЋ

СЛУЖАБНИК, МСПЦ, Београд, Грујићева збирка бр. 323, Горажде (Венеција?), 1519. године, издавач Божидар Гора жданин, штампари браћа Љубавићи, Ђурађ и Теодор. 

Служaбник (чєраікov, аsitovpsikov, літоvpsiapoy, mi ѕѕаllе) добио је назив од новозаветног израза Лsitoypsia, у ширем значењу служба Богу, а код Грка пре Христа означавао је сваку јавну службу за народ. Латински назив missа, од missio, свечано отпуштати, још је даље од прецизног означавања садржаја књиге. Служaбник је намењен свештеницима и данас се у њему на почетку налази вечерње и јутрење, али главни део сачињавају литургије: св. Јована Златоустог, св. Василија Великог и Пређеосвећених (раније освећених) дарова – која се служи средом и петком и у још неке дане у току Великог (ускршњег) поста. Поред ових служби у Служaбнику се, зависно од времена настанка, налазе и отпусти (завршне молитве), чин благосиљања кољива, а код нас Срба и чин резања славског колача, затим помен за упокојене, месецослов — календар са именима светих за целу годину, те прокимени и алилујарији са још неким додацима. У новије време код нас се штампају и краће верзије на савременом говорном језику, са насловом Божанствене литургије, или пак само Литургија Светог Јована Златоустог. И ове кратке верзије имају најчешће Благодарне молитве после причешћа, отпусте на велике празнике и месецослов.

Литургија је, тачније речено, Св. тајна Евхаристије — благодарности Богу за све оно што је Он учинио за нас: Стварање света, слање у свет свога јединородног Сина Господа Исуса Христа, као и за све што је Он учинио: од распињања на крсту, тридневног погребења и Васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране Бога и Оца до славног и страшног Другог доласка Његовог, како је и наведено у молитви анамнезе (сећања). Ову, по речима св. Отаца, „тајну над тајнама“, установио је Христос на последњој вечери, названој и Тајна вечера, са својим ученицима, одржаној уочи његовог страдања. Црква успомену на тај догађај празнује на Велики четвртак, дан пре Великог петка. На тој вечери „кадјеђаху, узе Исус Хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима и рече: узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви; јер је ово крв моја новога завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха,“ и „ово чините за мој спомен“ (Мт. 26, 26; Мк. 14, 22–24; Лк. 22, 19—20). Апостоли су испуњавали ову Христову заповест и сакупљали су се на молитву ради „ломљења хлеба“ (Д. ап. 2, 42, 46; 20, 7; I Кор. 11, 24-25).

Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима још додаје: „Кад год једете овај xљеб и чашу ову пијете, смрт господњу обзнањујете, докле не дође“ (11, 26). И најранији хришћански Списи, почев од Дндахн (крај I века), говоре о вршењу Св. Евхаристије. Св. Иполит Римски је 217. године на грчком језику написао Апостолско предање, које у 4. одељку садржи најстарију сачувану ауторску анафору, евхаристијски принос; текст је безмало потпуно исти као и данашњи најважнији део литургије, назван још и канон Евхаристије. У IV веку на Истоку је настао велики број анафора, које, слично Иполитовој, углавном садрже само најважнији део Евхаристије. Тада су живели и писци данашњих православних литургија, односно њихових анафора и још неких молитава: св. Василије Велики и Св. Јован Златоусти; ауторство литургије која носи Златоустово име у науци је спорно; Литүргија прећеосвећених дарова није потпуна, нема канон Евхаристије; за њу се дарови (хлеб и вино) освећују на претходној потпуној литургији и њима се на њој верници причешћују. У каснијим вековима анафорама су додавани и други делови, посебно они који им претходе, тако да данас имамо много обимније и сложеније текстове литургија у поређењу са анафорама. Изучавању развоја и тумачењу садржаја литургија одавно се посвећује велика пажња, и тај процес и данас траје. У савременој теолошкој литератури Евхаристија је стављена у центар еклисиологије и сотирологије, и може се рећи да нема скоро ниједног црквеног часописа у којем се не би могла наћи и нека расправа о Евхаристији; изузетак су посебне студије из других црквених области.