О штампарији

Гopажданска штампарија је капитално добро свих нас, које у распону од 16. до 21. века повезује културе, књижевност и уметност Венеције, Горажда и Трговишта. То нас повезује да данас афирмишемо прву културну тековину и тако наставимо њену мисију повезивања култура и народа. (Проф.др. Драган Бараћ).

Прије пет стотина година, од 1519. године, у цркви коју је подигао Херцег Стефан Вукчић Косача средином 15. вијека (1446. године) у Доњој Сопотници крај Горажда/ данас Ново Горажде, почела је са радом штампарија Божидара Љубавића Горажданина и његових синова Ђурађа и Теодора . Била је то прва ћирилска штампарија на просторима данашње Босне и Херцеговине, а друга на Балкану (послије Макаријеве у Зети 1494. године). Штампарија је у Доњој Сопотници радила у периоду од 1519. до 1523. године.

Штампарија Божидара Горажданина и његових синова, као најстарија и прва културна институција у Херцеговини, свиједочи о чињеници да је српски народ и у најтежим условима ропства и неприлика знао и био спреман да прихвати нова технолошка, цивилизацијска и културна достигнућа и да их искористи на најбољи начин.

Покретање Горажданске штампарије прије 500 година при храму Светог Георгија у Доњој Сопотници код Горажда и штампање првих ћириличних књига на српскословенском језику јасно показују да су и у најтежим историјским временима Срби на овим просторима, заједно са својим свештенством, уздизали национални дух и чували православну вјеру. Књиге штампане у Горажданској штампарији јасно показују да је српски народ, иако у тами општег ропства под Турцима, успијевао да своју духовност и националну идентификацију сачува и прати развој свјетског штампарства.

Књиге Горажданске штампарије имају непроцјењиви значај за српски народ. Оне представљају прави драгуљ српске средњовјековне историје и традиције. Духовно и национално освијештен, иако у временима падања у ропство које је вијековима послије трајало, српски народ је још једном кроз историју показао своју издржљивост и надасве људску и духовну истрајност. Горажданска штампарија је међу најзначајнијим мјестима на љествици европске културе.

Пола миленијума је прошло од времена када су браћа Теодор и Ђурађ Љубавић изучила штампарски занат у Венецији и под покровитељством свога учитеља и родитеља – Божидара Љубавића Горажданина – штампали Служабник/Литургију давне 1519. године. Ђурађ и брат му, монах Теодор, слова кориштена за потребе штампања књига у Венецији, изрезали су и пренијели у Горажде.

Божидар Љубавић из Горажда био је успјешан и угледан трговац који је схватао потребу за штампаним српским књигама. У Дубровнику, гдје је доста трговао, већ су долазиле књиге из венецијанских штампарија. Његов син Теодор био је монах и свештеник, због чега је код њега био посебно изражен мотив искрене и дубоке побожности. Код Божидара Горажданина присутан је још један видан мотив за покретање штампарије, а то је мотив родољубља, како најширег српскога, тако и локалног, јер штампарију смјешта у храм родног Горажда. Слободно се може рећи да се Божидар Љубавић Горажданин са својим синовима ставио у службу свога народа и да су сви заједно предводници једне велике мисије значајне за цијели српски и православни род. Штампарија је 1523. године, због страха да би је Турци – османлије могли пронаћи и уништити, пренесена у Трговиште, у данашњој Румунији, гдје је наставила са радом и гдје су књиге штампане од 1545. године. У овој штампарији радила су три штампара – Мојсије из Дечана, ранији штампар Божидара Вуковића, затим Димитрије Љубавић, унук Божидара Горажданина, и румунски штампар ђакон Корески.

Издања Горажданске штампарије су скромна по тиражу и броју наслова, тако да су објављене само три књиге – Служабник /1519/, Псалтир са последовањем /1521/ и Молитвеник /1523/.

1519. године у Венецији штампан је Служабник гораждански и да је то прва српска штампана књига са подручја средњовјековне Босне. Књиге су биле религијског карактера и одржавале су духовну и етничку самосвијест. Штампане књиге продубљивале су везу цркве и човјека и вјеру у духовно отјелотворење. Издања све три књиге на српском језику и писму, оставила су трајан биљег у историји српске писмености и културе, тако је поред духовног пламена који је засијао изградњом овог храма у долини Дрине, засијао још један – културни, спајајући се у вјечиту ватру која га је озарила и означила као историјски светионик духовног и културног сјаја за сва времена. До данас је пронађено 30 примјерака Служабника горажданског – шест у Хиландару, четири у Београду, по два у Санкт Петербургу, Москви и Вуковој збирци и манастиру Велика Ремета, а по један у Бијелој, манастиру Никољцу, Љубљани, Одеси, Пловдиву, Прагу, Софији, Пећкој патријаршији, Сент Андреји, Пакрацу, Народној банци Србије у Београду и у Сремским Карловцима. Пронађено је 10 примјерака Псалтира с последовањем – два у Београду и по један у Загребу, Кијеву, Лавову, Новом Саду, Прагу, Санкт Петербургу, Пећкој патријаршији и манастиру Крки и 11 некомплетних примјерака Молитвеника – два у Београду и по један у манастиру Раваници, манастиру Шишатовцу, у Шафариковој збирци у Прагу, збирци Каратајева, Санкт Петербургу, Хиландару, Цавтату, манастиру Лепавина и БМС-у у Новом Саду, те један потпун примјерак у Букурешту.

Издања српске средњовјековне штампарије, основане при цркви Светог Георгија у Доњој Сопотници, објављена су у оквиру научноистраживачког пројекта под називом Горажданска штампарија 1519-1523, који је усвојен на сједници Наставно-научног вијећа Филозофског факултета у Источном Сарајеву јуна 2003. године. Пројекат је завршен и фототипска издања објављена су 2008. године. На пројекту је радио велики број научника, а руководилац пројекта био је покојни Драган Бараћ. Такође, професорица Биљана Самарџић завршава монографију на којој је радила неколико година и у којој ће, уз културно-историјски пресјек, дати ортографски и језички приказ књига Горажданске штампарије на свим нивоима – фонетском, морфолошком и синтаксичком.