Књижевност у Херцеговини у првој половини 16. века-проф. др Бранко Летић

08.08.2019.

Одредница Књижевност у Херцеговини у првој половини 16. века подразумева врло релативне гeoграфске и историјске оквире. Географски би се односили на територије Стефана Вукчића Косаче, које су по његовом узимању титуле „херцега од Св. Саве“, октобра 1448. у Милешеви, добиле име Херцеговина, односно и оне крајеве које су Турци касније припојили херцеговачком санџаку. Тако би у овај оквир улазиле, уз књижевне радионице у манастирима Милешеви, Тврдошу и нешто касније Св. Ђорђа у Горажду, и оне скрипторије православних монаха, „у којима се радило на ручном умножавању најнеопходнијих црквених текстова“, као што су биле у манастиру Никољац „на реце Лиму“, манастиру Заступи крај Бродарева, манастиру св. Тројице, „близ мјесте Пљеваљ“, о којима је исцрпно писао М. Пантић у Књижевности на тлу Црне Горе и Боке Которске од 16. до 18. века.

Историјски оквир чиниле би две значајне појаве у култури Срба: Црнојевићка штампарија на Ободу, од 1493. до 1496. и рад Милешевске штампарије, тзв. „прве“, од 1544. до 1546. године. У том интервалу на територији Херцеговине, када је књижевно стваралаштво у питању, забележен је рад на преписивању преко потребних црквених књига у повремено активним преписивачким радионицама манастира Милешеве, 1508, Тврдоша, 1509. и 1524, Св. Тројице у Пљевљима, 1537. и 1545—1546. односно манастира Никољац, 1524. и Заступи код Бродарева, 1537, те на штампању три црквене књиге у првој српској штампарији под Турцима, у Горажду од 1519 / 1520. до 1523. године. На основу тих рукописних и штампаних дела, све у свему око 15 волуминозних рукописа и три наслова штампаних црквених књига у Горажду, може се даље говорити о две врсте оновременог књижевног рада: техничком, везаном за преписивање и штампање већ постојећих старих српских црквених књига, које су имале „за садржину текстове најуже црквене литературе, прастаре, одавно преведене и дугом традицијом освештане“, и ауторском, везаном за оригиналне саставе преписивача и штампара у кратким прозним и поетским облицима, понајчешће форми записа. Према томе, књижевни рад се тада испољавао у два облика: умножавању практичних књига, јеванђеља, тетрајеванђеља, октоиха, псалтира, требника, минеја и типика, намењених „за потребу цркава и манастира, односно свештеника и монаха“ старим преписивачким поступком и новом штампарском техником, и писању пропратних обавештења о умножавању дела или поводом њих, у виду оригиналних кратких форми записа преписивача, односно предговора и поговора штампара.

Творци тог књижевног рада, преписивачког, штампарског и cписатељског, били су оновремени најобразованији људи, монаси и свештеници, који су јасно разликовали природу преписивачког и штампарског посла на умножавању књига од писања оригиналних текстова. Терминима „рукоделисање“, „рукотвореније“, „преписивање“, „чртање“, и тако даље“, они су у први план истицали физички, занатски атрибут тога рада, на што упућује и исказ у облику формуле скромности да је текст писала „рука бренаја“. И самим насловима преписиваних и штампаних књига, као и експлицитним исказима о њиховом недостатку за рад у црквама и манастирима, подвучен је њихов практични карактер. Апострофирањем корисника тих књига у распону од најмлађих до најстаријих , како је то учинио први јеромонах Макарије у поговору Октоиху првогласнику (1594), а потом га у варијацијама понављали и сви остали, назначена је њихова разноврсна намена, како по узрастима; „најмлађим“, „средњим“ и „старијим“; тако и по приликама и потребама на које упућују обраћања оним који „читају“, „поју“ и „преписују“.

Кад је реч о најмлађим, по свој прилици манастирским ђацима, које преписивачи и штампари апострофирају са „јуније“, очигледно је да се ради о књигама приручницима за вежбање читања и писања, као претходници првог српског буквара, који ће под тим називом бити штампан тек 1597. године у Венецији. Њима, тј. младим, била је намењена и васпитна литература у коју би спадала и Теодосијева биографија св. Саве, преписивана у Милешеви 1508, јер се у њој као читаоци и апострофирају млади, „наш последњи род“. Уз овакву врсту „васпитне“ литературе у ужем смислу, „педагошку“ функцију имали су и сви други „служaбници“, „молитвеници“, „Минеји“, „Октоиси“ и „типици“ који су садржавали упуте „за вршити службу“ и друге практичне радње. На то је указао и св. Сава у поговору Крмчији
истичући да богослужбене књиге, предвиђене типиком за сваки манастир и сваку цркву, „јасно сијају одгонећи таму незнања“, да „просвећују разумном светлошћу“ и „од греха избављају“.