Књижевност у Херцеговини у првој половини 16. века-проф. др Бранко Летић

Текст „мољенија“, за разлику од других његових „записа“ и „описа“ у поговорима, Љубавић је радио с књижевним претензијама. Једино је њега означио „састављенијем“ („к несвршеному ми састављенију“) и једино у њему користи топoсe којима писци обележавају стварање као „пловидбу“, духовну авантуру, истина више у функцији скромности, да изрази тешкоћу писања, тј. „пловљења по дубини без лађе“. Да је подразумевао и у овом тексту „разапињање једара духа и разума“ потврђује и завршно захваљивање Богу – уобичајено у формули завршетка пловљења: „Слава и величање свезнајућем и предобром Богу, који даје свршит свако добро дело с њим отпочето, њему слава и власт у веке векова“.
Да је текст писао риторски, као уметничко књижевно дело, потврђују и ауторове графичке назнаке појединих „стилско-садржајних целина“ као ставова одвојених црвеним словима. Ђорђе Трифуновић показује да је само „мољеније“ састављено од пет ставова споља маркираним црвеним словима, а на унутрашњем плану исповедним поступком и наглашеним вапајима, посебно у оквирним ставовима, првом и петом. За други, најдужи став Трифуновић је приметио да је казивачки. У њему умрли Ђуро извештава „часне оце“ о свом завету да служи црквама, затим о „умањењу“ књига, својој намери да их штампа, по изненадној смрти која га је омела у томе. Ту казивање, како примећује Трифуновић, губи „материјалну основу“, па аутор прелази на трећи став у коме његов јунак упућује вапаје Христу: ту је у првом плану „живопис ужаса“ остварен „више звучно“, умноженим вапајима „владико Христе“. Четврти став је у знаку мисли о греху: покојни Ђуро их набраја с вапајима пуним топоса о немерљивости грехова и страхова од казне на Страшном суду. Пети, последњи став „мољенија“ усмерен је, као и први, часним оцима с молбом да се моле за њега, „окајаног раба“.
Унутрашњи складни распоред мотива „мољенија“ заокружен је и „споља“ звучно-семантичким слојем, наглашеним топосима зазивања „презвитера“, „свештеника“, „часних отаца“, „великог Владике Христа“, брата Теодора, често са удвострученим узвицима „о-о“, апострофирањем хришћанских симбола с наглашним самоунижавајућим понављањем: „аз бедни“, „аз окајани“, „аз грешни“. Тако свих пет ставова, како је указао Трифуновић, почивају на мотивски наглашеном понављању: аз — окајани — вапију — оо“ и звучним ефектима „морфолошких рима“ које „одражавају ритам мољења и вапаја“. Стога Трифуновић овај текст назива „песмом“ оствареном функционалном комбинацијом стихова различитог метра: „Теодор Љубавић започење песму седмерцем и после улази у метрички клин — шестерац, па петерацу основи „мољенија“ експлицитно су назначени или имплицитно препознатљиви различити књижевни текстови, Љубавићева лектира функционално уткана у сам текст. Најексплицитнија је веза са Лукиним јеванђељем, на које се у пар наврата и аутор и његов литерарни јунак позивају. Али она је препознатљива и по пишчевој концепцији да његов покојни брат о себи говори као блудном сину, с циљем да буде опомена другим: „множаствo грехов моих да некако буду инием научитељ“. Тиме се поетика текста „мољенија“ знатно шири и актуелизује: Ђуро Љубавић хоће, како каже, да буде пример грешног хедонисте, аналогног савременом ренесансном човеку, који „негује тело“, ужива у „смртној храни“, чезне „за славом“, не мисли о будућности, тј. о старости и смрти. Занимљиво је и то да Љубавић само једном апострофира младе, ученике („о о ученици“), иако му је текст препун зазивања и молби упућених „часним оцима“, „презвитерима“, „свештеницима“ и тако даље, и то баш после поетичког захтева да његов живот буде за поуку другим: обраћајући се „ученицима“ удвојеним ускликом „оо“, вапијућим покајничким тоном он набраја своје „безмерне“ грехове: „не бит дан, не бит ношт, ни иже паки час в ниже не обретох се греху и врагу работаје“. Конципирајући текст као „пример за поуку“, Љубавић је градио литерарни лик, а не стварни, чија би судбина требало не само да „опомене“ младе него и да их, како би рекао Теодосије, узбуди и тиме их покрене „ма и мало ка врлини“. Зато и гради лик чији је говор узбуђен и личан: као искрена исповест ( „исповедам ово моје велико безумље“), као покајнички вапај („и још вапијем Госӣоду мом“), или као извештај („иже хошту известити“). Цео текст је заснован на антитези живот, као ташто „позориште века сего“, и смрт, која „не гледа на године, него све у гроб вуче“, односно на антитези човека, грешне јединке, и космоса, судије грешнику: „и де укрити се нам или убегнути, земља бо и небо, слнце и месец, звезди и море, реки и безнаа вапијет на ме“. Зато усклицима отрежњења, достојним потоњих великих барокних песника, по чему је претеча Гундулићевим барокним Сузама сина разметнога, говори о овоземаљским варкама и привидима: „како се бедан варам“, „и преварих се бедан“, „како се преварисмо будући сигурни“. Потврда томе је његова смрт, изненадна и у трену („незапу“), кад је био, како каже, „на црквеној служби“. У казивању о изненадној смрти која је походила Ђура Љубавића, аутор, Теодор Љубавић, као да је назначио попа Влкше као своју лектиру у градњи овог топоса. И код попа Влкше умрли деспот Стефан, као код Љубавића умрли Ђуро, говори о својој смрти: „И дође заповест Општа од цара свих и бога, говорећи посланик мени анђео: Греди!“ Теодор Љубавић увелико понавља формулу попа Влкше с тим што, с обзиром на концепцију дела, тежиште ставља на ненадани долазак смрти: „И бих тада на црковној службе, аз окајани, и приде в незапу ангел Господњи и позва ме повеленијем цара Христа“. Неки тумачи којима је на првом месту била „биографија“ Ђура Љубавића, и текст као документарни извор, узимали су ову изјаву као потврду да је овај штампар умро у Венецији за време припремања штампарије. С обзиром на указани утилитарни захтев да буде „опомена другим“, и у вези с тим градњу литерарног лика.
Љубавић ставља акценат на изненадни долазак смрти кад млад човек не размишља о старости. Аутор употребљава аорист „и бих тада“ да би указао на тренутак („незап“) изненадног доласка смрти, наглашавајући га и аористом „дође“, што је у складу с пишчевим хришћанским ставом и јеванђељском опоменом ( „јер не знате ни часа ни места, будите спремни“) на коју се позива и покајник „мољенија“, упућујући читаоца на извор: „као што каже и Свето писмо“. Зато би, с литерарне стране, било вероватније, а с обзиром на тренутну смрт услед које није имао када ни да се исповеди брату свештенику и логичније, да је реч о неочекиваној смрти, изненадној, у цркви за време службе, аналогној апсурду глосе са стећка: „Стах бога молећи, а гром ме уби“. Тиме би била јаче истакнута изненадност и непредвидивост њеног доласка, што је песнику, чини се, био превасходни циљ у складу с изјавом да живот његовог брата буде „наук другима“.
Лукино јеванђеље је посебно било блиско аутору Љубавићу. Поред приче о блудном сину, као аналогије за причу о брату Ђуру, још два пута се на њега позива: једном, у аналогији са скромном и дарежљивом библијском удовицом: „јакоже пријел јеси онои вдовице две цете, такој и нам рабом своим прими владико Христе“, што је раширен литерарни топoc, препознатљив и у Јефимијној молби Христу „јер угледах се на веру удовичину која ти принесе две лепте“, и други пут, у ауторовој молби читаоцима да буду благонаклони према учињеним штампарским грешкама и Пожале његове штампарске муке попут самилосног Самарићанина.
Бројне аналогије с литерарним личностима и догађајима, отворени и скривени цитати из разних дела, топoси карактеристични за средњовековну рукописну и хуманистичку штампану књижевност, које је Теодор Љубавић уградио у своје оригинално књижевно дело само потврђују његово образовање, његову широку и разноврсну лектиру, али и његову књижевну умешност да од свега тога сачини уметнички вредно и поетички ангажовано дело. За нашу књижевну историју он је значајан не само као најаутентичнији књижевни глас у епоси кад се наша књижевност, како то показује Д. Богдановић, због неповољних историјских услова под Турцима „конзервирала“ него и по стварању „новог“ и „неуобичајеног“ књижевног жанра, „Мољенија“. С кулгурноисторијске стране, опет, Мољеније Ђура Љубавића часним презвитерима значајно је и као „прво наше штампано уметничко дело“ (Ђ. Трифуновић).

Бранко Летић