Књижевност у Херцеговини у првој половини 16. века-проф. др Бранко Летић

КЊИЖЕВНА ДЕЛА

Све три књиге горажданске штампарије Служaбник (1519), Литургијар (Псалтир с последовањем, 1521) и Молитвеник (1523) имају дуже или краће поговоре у којима штампар Т. Љубавић пропраћа штампање књига напоменама упућеним читаоцима. У односу на богослужбене текстове старих рукописних књига (Служaбник, Псалтир и Молитвеник) поговори, код неких штампара и предговори, оригинални су књижевни рад, понекад и значајних књижевних домета и различитих жанровских карактеристика. Тако понекад сами штампари својим предговорима/поговорима дају ближу жанровску одредницу, нпр. епиcтула, као Вићенцо Вуковић, мољенија, као Т. Љубавић, или их остављају жанровски неозначеним, па их каснији изучаваоци по аналогији називају „записима“. Иако се књижевним средствима и дубоким доживљајем света понекад издижу до високе литературе, ови текстови, по правилу, нису писани с циљем да буду литература у ужем смислу, него да пропрате штампани утилитарни садржај и укажу на историјат штампања књиге.
Мада је реч о само три „поговора“ која је Теодор Љубавић писао за три књиге горажданске штампарије, може се рећи да је он аутор више текстова различитих жанрова. Некада су његови поговори поистовећивани са „записима“. Међутим, само завршни делови његових поговора могу се узети као „записи“ у ужем смислу. Они се по правилу односе на „историју“ књиге коју штампају и имају обавезне формуле о почетку („Почеше се ове књиге“) и свршетку штампања („свршише се…), о наручиоцу („повеленијем“) и штамиарима („трудио се о сем“), те обавезно датуме завршетка књиге, чак и у разним облицима датације, и повремене ознаке места.
Све три књиге горажданскe штампарије имају у поговорима овај облик „записа“, али с приметним разликама: Служaбник из 1519, за разлику од потоње две књиге, нема назначено место штампања. То је касније изазвало опречне ставове у датацији почетка рада горажданске штампарије. С друге стране, прве две књиге имају истоветну формулу наручиоца, „повеленијем мојим старцем и родитељем Божидаром Горажданином“, док је она у трећој књизи изостављена, што је такође било повод закључку да он у то време није више био међу живима.
Уз то, разлика је и у томе што у прве две књиге ови „записи“ долазе после других текстуалних целина поговора, које се могу узети за посебне жанрове, а у последњој долази запис сам, као завршни део књиге после изложеног садржаја по главама. Према томе, кад се упореде садржаји ових записа онда се може приметити развој формуле која се односи на место штампања књига: у првој, Служaбнику, поред прецизнe дaтације није назначено место штампања; у другој, Псалтиру из 1521, као место је назначен „Храм Св. Георгија на реце Дрине“, а у Молитвенику из 1523. године додата је и одредница „в месте Горажде“. При томе треба имати у виду да је Служaбник (1519) прва књига штампана после књига Црнојевићке штампарије у којим, такође, није било изричито назначено место штампања књиге. Тек венецијански штампари, чије ће књиге излазити упоредо с горажданским, увешће доследно означавање места издања. Није искључена могућност да су по угледу на њих и гораждански штампари почели назначавати место штампања књига. То би указивало да ова формула места има свој „развој“ у штампаним књигама, и да то треба имати у виду кад се размишља о евентуалном месту штампања Служабника и времену стварног почетка рада горажданске штампарије.
Други проблем је у вези с формулом „по заповести“, тј. повеленијем. У Служaбнику (1519) и Псалтиру (1521) наводи се да су штампане повеленијем Божидара Горажданина, „старца и родитеља“ штампара Љубавића. У трећој, Молитвенику (1523), те напомене нема зато што он тада, по мишљењу неких историчара, није био више међу живима. Према томе, његова воља, наруџба („повељенијем“), може се односити само на књиге, а не и на пренос штампарије у Горажде. По томе би за њено оснивање и преношење у Горажде заслужан био једино Ђура Љубавић, који је, како произлази из казивања Теодоровог, бар у почетку њеног рада, био једини вичан томе послу. С те стране, књижевне формуле записа и културноисторијска поузданост њихова били би у уској вези, па их треба посматрати у развојном процесу и аналогијама са сличним облицима у савременим издањима.
Поговори првим двема књигама, Служaбнику (1519) и Псалтиру (1521) сложени су књижевни облици, заправо оквири за више књижевних микрожанрова. Б.Трифуновић је запазио да је у њима Т.Љубавић „помешао неколика жанра“. У првој књизи, Служaбнику 1519, поговор носи јединствен наслов Мољеније Ђура Љубавића часним презвитером. Али „мољеније“, као засебни књижевни жанр, састављен је само од „пет ставова“ поговора, после којих се јавља глас аутора Теодора Љубавића упућен читаоцима, да би апсолутни завршетак поговора био „запис“ о самој књизи. Сличан поступак је и у поговору Псалтиру с последованијем из 1521. године. Њега је Б. Трифуновић поделио на три целине: „запис“, кратки „летопис“ и „опис“ пада Београда. У првом делу, који је Трифуновић означио „записом“, Т. Љубавић се обраћа будућим читаоцима своје књиге и у том обраћању их чак три пута апострофира са „драги“ („љубимци“), формулом етикетном за епиcтоларни жанр. Нешто касније, венецијански штампар Вићенцо Вуковић ће свој предговор Псалтиру (1546) и назвати „епистулом“, што само потврђује да су „предговори“. и „поговори“, као нови књижевни облици настали с појавом штампе, били више „оквири“ за различите жанрове него сам жанр. У том првом делу поговора Псалтиру, дакле, Т. Љубавић се у епистоларној форми обраћа читаоцима указујући им на садржину књиге, посебно на „правила“ о постовима, која је, како каже, нашао на Светој Гори, и на кратки историографски спис, летопис, и извод из списа о „Фрузима“. При томе он се обраћа и свештеницима и световњацима, јер садржину књиге чине „заповеди свакије“, тј. „От јереја и от људех мирских“. Он им се обраћа као, художницима“, ученим читаоцима, које су обичајеним топoсима скромности и извињења моли да „исправљају“ ако нађу шта погрешно у његовом раду. Предочавајући читаоцима садржину књиге, он се позивао на ауторитет књиге из Хиландара, на „предања светаца и обичаје искусних и разумних духовних отаца“. Тиме је истицао како књига коју штампа и нуди читаоцима по свему одговара и црквеним и „мирским“ људима. Исто тако и напомене другим књигама, нпр. да је подстицај штампању Служaбника дошао из „наше“ Милешеве, с нагласком да је то култно место св.Саве, или да је предложак Псалтиру донесен са Свете Горе, имале су да буду нека врста препоруке читаоцима с јасном поларизацијом „наше“ и „туђе“. При томе он је свој Псалтир, као упутство у поштовање верских правила и обичаја, поткрепљено највећим нашим црквеним ауторитетима, наменио „онима који хоће радити по реченоме“, а не онима који неће радити и поступати по правилима него по свом“: њима, каже Љубавић, „нека је на вољу“. Ту је Љубавић на позицијама библијског текста, који каже: „Бог је на почетку створио човека и препустио ја одлукама сопствене воље“. Само што Љубавић, као моралиста и просветитељ, мисао о слободној вољи завршава коментаром: „јер је писано да сваки од нас сам о себи даје одговор Богу и да се због својих дела неко прославља или стиди“.
Други микрожанр поговора, који следи после уводне „епистуле“ читаоцима и који је Трифуновић назвао „кратким летописом“, уствари је низ побројаних епоха од постанка света па до последњег српског цара. Критериј за означавање тих епоха јесу најзначајније личности и догађаји из светске и српске историје. Иако у том сувом набрајању нема текстуалних интерполација, ипак је приметно како су, очито из просветитељских разлога, неке личности пропраћене издашнијим епитетима: тако уз име Ћирила, словенског просветитеља, стоји апозиција „творац слова језику словенскоме“, а уз име светог Саве, српског просветитеља, апозиција као сажета биографија саздана од атрибута: „први архиепископ, учитељ и просветитељ српски, нови по истини апостол“. Сличан је поступак и са обележавањем епохе српског царства. У епоси ропства и живота у сталном страху, посебно монаха у манастирима, сигурно су нарочити одјек имала сажета историографска казивања о некад моћној српској држави и самосталној српској цркви у време царства. Зато уз име Стефана Душана иду атрибути: „благoчaстиви и христољубиви и мнихољубиви, први цар српски“.
Посебна целина у поговору је запис, који Трифуновић назива „описом“, о паду Београда који се десио баш у време штампања Псалтира. Називајући тај текст „описом“, Трифуновић је назначио одсуство формула записа у њему и истакао „дескрипцију“ као главну његову књижевну одлику. Сам Љубавић је, чини се, при писању имао у виду ранији запис инока Исаије о Маричкој битки, која се десила у време завршетка његовог рукописа. Време почетка рада на преводу Шестоднева и време његовог завршетка Исаија даје у антитези: започео га је „у најсрећнија“, а завршио „у најнесрећнија времена“ по српски народ. И Т. Љубавић штампање своје књиге Псалтира с последовањем завршава апокалиптичним описом пада Београда. Апокалиптичну слику света појачава датацијом тога догађаја – „последњим веком“. Уз то, понавља и неке његове слике: за Исаију Турци су „птице које лете“, чиме сугерише њихово мноштво и силовите нападе; код Љубавића они су „Змајеви летећи“ и „Огњени“, чиме ставља тежиште на разорну моћ паганске турске силе, којој нису препреке ни „велике“ и „силне“ реке као што су Дунав и Сава. У оба текста понавља се формула о разарању и пустошењу хришћанских цркава и манастира. Трифуновић је још у поговору Служaбнику (1519) запазио да је језик Т. Љубавића близак народном, чак и у жанру мољенија за које је карактеристичан узвишени црквенословенски поетски језик. У световном тексту о пустошењу Београда и Срема народна лексика је још израженија. Ту је Љубавић проговорио стилом епске народне песме, ефектно користећи у кратком тексту обиље стајаћих епитета који му дају облик „описа“, „дескрипције“ и поређења -у функцији конкретизације поетских слика. Градови, Београд и Купиник, увек су „славни“ и „лепи“, земља деспотова (Срем) је „славна“ и „Дивна“, реке Дунав и Сава су „силне“ и „велике“, Исмаилћани су увек „силни“, или, конкретизовани поређењем, „као змајеви летећи“, који преко река „пролажаху као по суху“. Аористима, понекад у ритму епског стиха, Љубавић постиже изразито динамичне слике разорног учинка турске војске: „паде цар Сулејман на реку Саву“, „опколише одасвуд градове“, „разорише цркве и градове“, деспотица „остави славни град Купиник и даде се у бекство преко реке Дунава“. Далекосежне последице тих турских рaзaрaња аутор сугерише изразом: „запустеше села и дивна места“. Све то показује да се „живост летописачког казивања подиже, понекад, и песничким сликама.