Књижевност у Херцеговини у првој половини 16. века-проф. др Бранко Летић

КУЛТУРНОИСТОРИЈСКИ ЗНАЧАЈ ЗАПИСА НА КЊИГАМА ГОРАЖДАНСКЕ ШТАМПАРИЈЕ ТЕОДОР ЉУБАВИЋ

У бројним радовима о културној и књижевној прошлости Срба име Теодора Љубавића је често помињано, углавном у вези с „првом“ српском штампаријом под Турцима. Његовим књижевним радом у више наврата бавио се књижевни историчар Ђорђе Трифуновић: прво у оквиру антологије Из тмине појање (1962), где је књижевне одлике његових „записа“ сагледао у контексту целокупне српске књижевности у тзв. турском периоду, налазећи да је у свом времену био најаутентичнији књижевни глас у целокупној српској књижевности, а потом и засебно, бавећи се структурним и стилским одликама његовог Мољенија Ђура Љубавића часним презвишерима, за које је рекао да има жанровску засебност у оквирима опширнијег „поговора“ Служaбнику (1519), првој књизи горажданске штампарије. Већ то место писца Теодора Љубавића у оновременој српској књижевности, али и његов културноисторијски значај штампара прве српске штампарије под Турцима, изискују потребу да се што боље осветли његова загонетна биографија. У ствари, и оно мало биографских података на основу којих се још увек говори о њему дао је он сам – у својим поговорима штампаним књигама. Заснована на сопственим ауторским изјавама, његова биографија би се свела на неколико основних података: да је био „инок“, „поп“, „монах“, како сам себе назива; да је био син Божидара Горажданина, који се касније замонашио и у време покретања штампарије био можда и старешина у манастиру Милешеви, јер га сам назива „старцем и родитељем кон великаго архијереја Христова Сави Србскаго иже Милешеве“, те да је имао „рођеног брата“ Ђура с којим је по очевој заповести, „Повеленију“, ишао у Венецију ради штампарских послова, о чему такође говори у облику сећања. С обзиром на његове изјаве у записима горажданских књига, да се „о свем сам трудио“, он би био и штампар црквених књига Служaбника, Литуртијара и Молитвеника, а с обзиром на изјаву да је на Светој Гори нашао рукописе које ће штампати у Литургијару може се са сигурношћу тврдити да је у животу доста путовао.
Где се школовао и где се замонашио, тешко би било нешто одређеније рећи. Истина, прво се помишља на Милешеву која је имала дугу традицију културног и књижевног средишта у коме су повремено и Гораждани, као Божидар Љубавић, имали значајније улоге, али се не сме ни Горажде из тих могућности искључити. По неким изворима, храм Св. Ђорђа у Горажду имао је већ у другој половини 15. века карактер манастира: на ту могућност указују турске порезне књиге из 1468. у којим се бележе његови поседи, између осталог и пет домаћинстава, и запис на манастирском зиду о једном монашењу у њему крајем 15 века. У време кад је херцег Стефан Вукчић Косача подигао храм, Горажде је било јак привредни центар у коме су домаћи трговци водили главну реч. Међу њима се спомиње и један Љубавић, трговац сребром, али и други трговци и младићи који су одржавали пословне везе са Дубровником, далматинским центрима, па и Италијом. Све те вести упућују да је, с обзиром на привредни живот, било потребе за елементарним описмењавањем у Горажду. Пошто су црквене књиге биле приручници „младим“ за „читање“ и „писање“, а презвитери „учитељи“, није сасвим безразложно претпоставити да је, можда, при храму св. Ђорћа, уколико је тада заиста имао статус манастира, постојала и некаква школа. Св. Ђорђе је и као пролећни светац, симбол младосши и обнављања, и као светитељ-борац против паганства, симбол просвешишељске борбе са силама мрака и незнања. После тих првих елементарних описмењавања, по свој прилици у Горажду, с обзиром на потребу за обученим кадровима у тако живом трговачком центру, упућивани су младићи на занате, нпр. златарски у Дубровник, па је највероватније и Теодоров брат Ђуро негде на страни учио вештине које ће му касније бити важне за покретање штампарије. Све то може да буде и добар разлог што је штампарија касније пренесена у Горажде и што се тиме у њему зачео нови културни и књижевни центар.
Али ако је биографија Теодора Љубавића и даље хипотетичка, сигурно је, међутим, да је он за своје доба био веома образован човек, упућен подједнако у сакрална и секуларна културна питања. То показују топоси које уноси у своје текстове и разноврсни цитати и аналогије из широке хришћанске, али и оновремене хуманистичке литературе. Један од препознатљивих јесте топос „светског позоришта“ као метафоре овоземаљског живота. Ту метафору, која води порекло још из паганске епохе, и христијанизирана живи кроз цео средњи век, у 16. веку оживљава Лутер појмом „игра божја“, подразумевајући под њом читаву профану историју као божју иіру с луткама. Додуше, ту метафору могао је Љубавић да преузме и из старе српске књижевности где се о овоземаљском животу говори у тону његовог покајничког хришћанског вапаја због начињених грехова: „0 оци свещи, на овоме маловременом и сујетном позоришти века сегo“. Други познати топос хуманистичке литературе који, према Курцијусу, европска књижевност дугује латинском средњем веку, јесте књижевно стварање као пловидба преко олујног мора: књижевно стварање као авантура стваралачког духа позната још од Вергилија, преко Дантеа, до ренесансних песника који су своја дела започињали paзaпињањем једара и пловидбом преко олујног мора до жељене обале, тј. свршетка дела. Теодор Љубавић тај топос користи више да би изразио своју ауторску и штампарску скромност, упоређујући своје скромно знање у том послу са „ходањем по дубини без лађе“ . Истина, и за овакав однос према стварању могао је примере наћи и у ранијој српској књижевности. Учени К.Филозоф започиње житије деспота Стефана речима: „мислим да себе бацим као на океанске струје, које се не даду препловити и које су неиспитане, но ипак … пођосмо на пловидбу, држећи се као краја“. За Т.Љубавића је и упуштање у штампарски посао, њему непознат, после братове смрти као „стрмоглаво бацање у неисцрине дубине Светога писма“, при чему се осећа аналогија са Соломоновим поређењем дубина људске мисли с дубоким водама. Занимљив је и његов топос „коситpeнa слова“ („коситеровидна букви“), метонимија за књигу Служaбника, коју његови читаоци као добри познаваоци светих књига („јако добри художници“), треба да „ставе у дубоко спремиште свога ума“ и евентуалне грешке исправе „огњепалним пламеном разума“ („Ви, као добри познаваоци, метните моја коситрена слова у спремиште вашег дубокомисленог разума и исправите усиjаним пламеном вашег разума“). То дејство њиховог „огњеног разума“ у прочишћавању његовог текста он пореди са „очишћеним и претопљеним сребром“ („јако сребро искушено и очишћено исиравите“). Светозар Сп. Радојичић је на основу његовог топоса „коситрена слова“ („косишреновидна букви“), који је, уз још неке аналогије, нашао и код Василија Никољског, видео утицај једне руске штампане књиге сачуване у преписима, мада је непосредна матрица и једном и другом тексту могао да буде библијски псалам краља Давида у коме се каже: „Ријечи су Господње ријечи чисте, сребро у ватри очишћено од земље, седам пута претопљено“. Да је цео тај текст Т. Љубавић схватао као преписивачко-штампарски топос показује његов коментар на крају обраћања „художницима“: „Тако се, наиме, каже за оног ко је научио исправљати“ („велеибо си наречет се иже научит исправит“). Све то указује на његову завидну литерарну обавештеност, на добро познавање књижевних формула и његову књижевну свест о томе што је манир у књижевности. Тиме такође указује да он књижевне формуле не користи механички, него да зна њихову, како би рекао Д.С.Лихачов, „етикетну функцију“. То потврђују и бројне формуле, посебно скромности и унижења, преузете од средњовековних преписивача и Макаријевог издања прве српске штампане књиге.