Књижевност у Херцеговини у првој половини 16. века-проф. др Бранко Летић

Практичну, едукативну намену ових књига потврђују и обраћања преписивача и штампара вршњацима и старијим („взрастније“ и „старије“), како свештеницима тако и лаицима, којим се, поред начина „за вршити службу“, „за држати Псалтир“, те „правила о постовима“ и сличним верским обредима, нуде и иcториографски садржаји из сопствене, српске, историје у виду извода из родослова и хроника, из којих су у 16. веку могли да се подсећају „ко су Срби и одакле им је корен“, како је то век касније опомињао патријарх Пајсије, те изводи из историја других народа, нпр. Фруга, како наводи Т. Љубавић, увек у вези с давнашњим ставом да је „историја учитељица живота“. Стога су манастирске библиотеке, поготово великих манастира какав је био Милешевски, како указује Д. Богдановић, морале, уз мноштво књига у литургијској функцији, „без сумње примарној“, и књига у једнако важној „монашко-аскетској и педагошкој“, да имају и књиге „у широј црквеној и друштвеној функцији, где се не могу занемарити ни право, у служби управљања, ни летописна књижевност, у служби иcторијске свести.“
Обимом невелики књижевни рад у Херцеговини у првој половини 16. века, посебно у поређењу с ранијом, средњовековном српском књижевношћу, стварали су скромни и прескромни монаси који су уз своје име, као статусну ознаку, стављали или неутралне атрибуте „дијак“, „инок“, „поп“, „презвитер“, „јеромонах“ или пак стилски развијеније тoпoсе скромности („грешни поп Никола“, „раб Христов поп Радослав“, „смерни и маломоштни јеромонах Сава“, односно „грешни и меншиј паче всјех дијак Јован“), чиме су још више умањивали своје преписивачке и списатељске заслуге. Ипак, тиме није умањен и њихов велики културноисторијски и књижевноисторијски значај, посебно у оновременом историјском контексту. Уосталом, још је Д. Богдановић, суверени познавалац старе српске књижевности, констатовао да се српска књижевност уопште, па тако и ова настала у Херцеговини као њен неодвојиви део, у 16. веку „конзервирала“ у настојању да у условима под Турцима „одбрани сопствену историјску свест и јединство српског народа, његов идентитет.“

О духовном верском раду у Херцеговини, о обликовању и чувању историјске свести српског народа о себи и своме идентитету, сведоче управо манастири настали у ранијем, средњовековном времену. Неки од њих грађени на периферији српских земаља, нпр. у Стону на Пељешцу и на Превлаци, имали су као епископије св. Саве, како објашњава В.Боровић, да буду одбрана од латинског утицаја. У предтурском времену они су били центри српске средњовековне просвете, светилници у прометејско просветном смислу, како је то још К. Преславски формулисао: „светлости је сличан ко људе научи и све их одлучи од живоша скотског и тешког блуда“. Важно средство тог прометејског рада биле су црквене књиге на сопственом језику: Оне су божанска луча , „оружје“ које „отвара врата уму“ у борби са силама мрака. Још тада, у почецима словенске писмености, речено је да „народи који књига немају / не могу се борити без тога оружја“. То је имао у виду и св. Сава када је типиком одредио које су књиге у црквама и манастирима обавезне за монахе и презвитере, како из просветних разлога, „да одгоне таму незнања“ и „просвећују разумном светлошћу“, тако и из моралних, јер ће у њима свако „као у огледалу видети себе, какав је и какав треба да буде“.

Долазак Турака био је пресудан за духовни и верски живот Срба уопште, па тако и у Херцеговини. Рушењем цркава и манастира и уништавањем њихових књига Турци су настојали прекинути континуитет културног рада Срба. То је јасно назначио јеромонах Макарије, штампар прве српске књиге, у поговору Октоиха првогласника (1594): По њему, Турци су „железна палица“ која не само да нас бије, него „авај, и убија“; та „агаренска чеда“ су „разрушила“ цркве и „опљачкала“ и „уништила“ свете црквене књиге. По његовом узору понављаће сви потоњи штампари стилски топос о „умањенију“, недостатку, „душеполезних“ књига светих цркава, објашњавајући тиме и поводе својим штампарским подухватима. Сталну насушну потребу за „душеспасителним“ књигама у дугим турским временима није узроковао само њихов рушилачки налет при освојењу српских територија него и дугорочнија политика освајача у покореним земљама. То показују, поред бројних других, и изричите забране у турском закону о раји, чувеној „канун-нами“: „да не смеју хришћани подизати манастире, цркве и испоснице“; да не смеју поправљати своје цркве; да не смеју изван својих кућа јавно носиши крст ни своје свете књиге; да не смеју никога из своје средине спречавати да постане муслиман.“

Крајњи циљ оваквих законских одредби био је, како је приметио и И. Андрић, да сви хришћански „светилници“, као и књиге „које отварају врата уму“, повремено сасвим нестану, како би код хришћана временом дошло до губитка обичаја“, а тиме и свести о себи и своме идентитету. Последице такве политике испољиле су се у Херцеговини и Босни врло брзо, а почетком 16. века и у наглашенијем облику. О томе сведочи, прво 1509, Марко Требињац, преписивач једног октоиха, записом како су „Многи ничим не мучени“ прихватили ислам, а потом, 1516, и презвитер Вук развијенијим записом на Псалтиру, који је за пљеваљског кнеза Михаила преписао у Сарајеву: „Тада у ше дане у шој земљи бјеше велико умноженије aгapјанских чеда, а иравославне вјере хришћанске у тој земљи велико умањеније“. Само коју годину раније, између 1497. и 1501, писао је К. Михаиловић у својим сећањима, Јаничаровим успоменама, о преобраћеним хришћанима: „покваре се… заборављајући своју добру веру хришћанску, примајући веру поганичку, величају је и много гори постају такви хришћани када постану поганици, него прави и рођени поганици“. Слично је о пореклу босанских муслимана говорио у 19. веку и И. Ф. Јукић, само што је он као мотив преласка на другу веру истицао материјалне разлоге: „Они су постали од злочестијех христијанах, који своје гocиодство не знајући друкчије узчувати, потурчише се“.