Горажданска штампарија – Прва међу штампаријама у Херцеговини и српским земљама у 16. веку-проф. др Драган Бараћ

5. О припреми штампе и штампању има мало и недовољно писаних трагова. У поговорима горажданских књига наводи се неколико фрагмената који указују на могуће порекло појединих графичких вештина и техника „моје косише ровидна букви….В њеіда шворешшу ми сије форми в, шуждих сиранах ишалијанских…“ Само на основу аналогије са другим штампаријама тог периода могуће је реконструисати органи зацију и начин рада Горажданске штампарије.
Рез слова Горажданске штампарије наставља све одлике штампане ћирилице уобличене по угледу на уставно ћириличко писмо које су практиковали готово сви српски штампари 16. века у резању штампaних курентних слова.
Резање и ливење слова је захтевало посебно обучене мајсторе за рад са металом. Пошто су херцеговачки трговци одржавали интензивне везе са Дубровником, може се претпоставити да је Ђуро Љубавић изучавао златарску вештину у неком од приморских градова (највероватније у Дубровнику), где су иначе занатске вештине изучавали херцеговачки младићи крајем 15. и почетком 16. века.

Горажданска слова, како верзали тако и курентна слова, рађена су према српској рукописној ћирилици. Облик и специфичан рез ћириличких слова, лигатура и слова са надредним знацима, упућују сасвим извесно да слова ове штампарије нису преузета као готова од венецијанских мајстора, већ су оригиналан рад Ђура Љубавића и његовог брата Теодора. Ливеним курентом величине око 3 мм и верзалом од 50–60 мм одштампане су све три горажданске књиге.
Заставице и највећи број иницијала у књигама штампане су у техници дрвореза. Резање клишеа је рађено најчешће по угледу на предлошке. Резање клишеа за иницијале, којима обилује Псалтир, захтевало је и велико умеће самог мајстора. Ксилографском техником су штампани и велики наслови које су резали исти мајстори дрвореза.
За ову штампарску технику било је потребно више вештих мајстора за резање клишеа. Пошто није било уобичајено да се у поговоре и колофоне штампаних књига, уносе имена мајстора дрвореза, остаће и даље велика тајна ко су аутори горажданских дрвореза.
Све ово нам указује да је у штампарији, поред Теодора и ђакона Радоја, морало бити још неколико помоћника неопходних за израду клишеа, послове слагача, рад на преси, припреми боје, хартије, сушењу, слагању тек одштампаних табака и друге послове.

Теодор је показао добро теолошко знање и књижевни дар и вештину уредника и редактора текстова све три горажданске књиге. Историчари књижевности су запазили његову оригиналност избора канонских текстова и вешто уклапање у њих додатних књижевних састава. Теодор је водио бригу и о припреми Слога, коректури слога, монтирању, отискивању дрвореза и редоследу штампања. Његов педантан надзор допринео је да готово све странице књига имају правилан правоугаони слог.
Пошто у горажданским књигама има на десетине ксилографских клишеа, јеромонах Теодор је морао да исцртава мустре и надзире сваку фазу рада дрворезaца. Обликовање ком позиција у дрворезу подразумева, такође, одређена теолошка знања.
Штампа је реализована црвеном и црном штампарском бојом. Редослед отисака је био такав да су прво штампани Ксилографски клишеи црвеном бојом, затим текст, црном бојом. Ову праксу српских средњовековних штампара објашњава Дејан Медаковић, на примеру Цетињског Псалтира, наводећи да су велики иницијали у тој књизи штампани пре осталог текста. То доказује чињеницом да се, на много места, обични (црни) текст додирује или прелази на поље иницијала. Овај редослед штампе је примењен у целости у свим горажданским књигама.

Штампарија се и у штампарској техници разликовала од других штампарија оног времена. Посебно су штампани знакови на маргини који упозорују на поједина важнија места у тексту књиге. Штампа је изведена помоћу посебних, малих клишеа који приказују шаку која кажипрстом упућује на текст.
У српској графици преовладало је мишљење да књиге из ове штампарије спадају међу најбоља остварења наше старе штампе.
Штампарија је имала само једну штампарску пресу. Због тога је штампан један по један дволист (две странице). Штампар Теодор није могао сам да обави велики и сложен посао у штампарији коме, по сопственом признању, није био вичан па је, после братовљеве смрти, био принуђен да се „сам труди о свему“ па су му у томе помагали други.
Пракса средњовековних штампара да се у колофону наводи име штампара је доследно примењена и у горажданским књигама. Међутим, стицај околности је налагао да се наведу подаци за штампаре на почетку и на завршетку штампања. Као штампари Служaбника наводе се Ђурађ и Теодор, Псалтира само Теодор а Молитвеника, јеромонах Теодор и ђакон Радоје. На примеру горажданских књига Катарина Мано Зиси је закључила да је Теодор завршио Служaбник после смрти презвитера Ђурађа, са ким је и започео штампање књиге, као и да је ђакон Радоје завршио Молитвеник после смрти Теодорове, са којим је такође започео штампање.