КЊИГЕ БРАЋЕ ЉУБАВИЋА – ИЗВОРИ И ИСТОРИОГРАФИЈА – ЕВГЕНИЈ Љ. НЕМИРОВСКИ

Штампарија која је радила у Горажду почетком треће деценије 16. века и штампала најмање три књиге-Служaбник 1519. године, Псалтир с последовањем 1521. године и Требник 1523. године, проучена је неупоредиво лошије од осталих штампарија почетног периода историје јужнословенског штампарства. На ову тему не може се наћи ниједна монографија нити колико толико озбиљан монографски чланак. Прича о овој штампарији није ушла у рад посвећен манастирским штампаријама XVI века јер је у време рада на овој монографији, из чисто формалних разлога, донета одлука да се не проучавају горажданска издања, пошто су се појавила на територији која данас не улази у састав Србије него Босне и Херцеговине. Међутим, рад Горажданске штампарије, као и њена издања, су неспорна чињеница опште јужнословенске културе.
Циљ овог чланка је да исправи грешку и попуни неоправдану празнину у историографији јужнословенског штампарства.
— Може се рећи да до данас нема озбиљнијих истраживачких радова о Горажданској штампарији. Истина, библиографија о старом српском штампарству Боривоја Маринковића садржи попис 712 публикација и оставља утисак да су посвећене тој штампарији. Међутим, то су кратке напомене о штампарији, објављене у радовима које уопште немају везе са овом темом.

Лукијан Мушицки (1777—1837) који је међу првима проучавао историју српске књиге, по свему судећи је знао за горажданска издања и имао их у рукама, али није правио разлику између познатог венецијанског просветитеља Божидара Вуковића и оснивача Горажданске штампарије Божидара Горажданина. Зато податке које он наводи о месту на коме су пронађена горажданска издања не можемо сматрати поузданим и тачним. У рукопису „Реестръ моихь записковь от книжныхь сербскихь древностехь по ряду книгь“, који је први објавио Ђорђе С. Костић још 1980. године, поменути су „Служебникъ от Божидара“ и „Литургиаръ от Божидара“. Оба издања су датирана 1519. гoдином. Друго издање које је Мушицки видео у манастиру Мала Ремета вероватно је било горажданско. Ситуација је још компликованија у вези са Псалтиром. Поред наслова такође стоји „От Божидара“. Књига је датирана 1521. годином. Међутим, Божидар Вуковић је свој Псалтир штампао 1519. (без Последовања) и 1520. године. Гораждански Псалтир, како сазнајемо у даљем тексту, је датиран 1529. годином од Христовог рођења, али је заправо објављен 1521. године. Тим пре се не усуђујемо да потврдимо да су свих пет примерака Псалтира из 1521. године које је Лукијан Мушицки набројао издања из Горажда. Без сумње, већи број ових примерака су била венецијанска издања Божидара Вуковића.

Требник „от Божидара“, који је Лукијан Мушицки видео у манастирима Раваница и Шишатовац, датиран је 1524. гoдином. Међутим, у поговору тог издања је забележена 1531. година од Христовог рођења, а у ствари он је објављен 1523. године. Што се тиче Божидара Вуковића, његов недатирани Требник, без података о години објављивања, није се појавио пре 1538. године. Славни руски библиограф Василиј Степанович Сопиков (1765— 1818) који је 1813. године објавио „Опыт российской библиографии“ и први том у потпуности посветио словенским ћирилским издањима није знао за горажданска издања.