КЊИГЕ БРАЋЕ ЉУБАВИЋА – ИЗВОРИ И ИСТОРИОГРАФИЈА – ЕВГЕНИЈ Љ. НЕМИРОВСКИ
Годину дана касније, у заједничкој монографији посвећеној писаној речи Босне и Херцеговине, поменут је двадесет седми примерак Служaбника, за који се тврди да је из Сремских Карловаца у Војводини. С обзиром на то да није наведена библиотека у којој је књига пронађена, ова информација се доводи у сумњу тим пре што се у описима старих штампаних и рукописних књига које су нађене у Војводини, објављеним 1958. и 1976. године, ово издање не помиње.
На изложби „Стара српска рукописна и штампана књига из београдских збирки“ 1984. године била су изложена два примерка Служaбника из 1519. године из збирке Радослава М. Грујића. Један од њих смо већ помињали и даћемо му број двадесет осам. Други, код нас двадесет девети, садржи листове 4–102. Књига се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. 58 На крају књиге је додато 17 празних и 14 рукописних листова. Књига је повезана у XVII веку дрвеним плочицама, обложеним кожом са отисцима. О претходном власнику сведочи печат на л. 44: „Патријаршијска библиотека у Карловцу“, али се не мисли на Сремске Карловце, већ на град у Хрватској.
Најзад, 1991. године откривен је и тридесети примерак Служaбника Божидара Горажданина, у Музеј црквене уметности у мађарском граду Сентaндреји, заведен под No 64.95.1. Књига садржи листове 5—18, 23–32, 34–39, 41-51, 54–95, повезана је у XVII веку. Од старог повеза нису сачуване дашчице, сачувана је кожа која је прилепљена на картон новог повеза. На њој се једва разазнају представа Распећа и четворица јеванђелиста са својим симболима. На полеђини четвртог листа је запис: „Сия бжественая книга именяемая Служебникъ мнѣјереа Пантелеймона Іоанновича пароха титошкого мнѣ поклонилъ Ілия Вакаиловічъ житель альмашки Горнѣ Епархіе бздимске 1759 септемвра 12-го“. Књига садржи још неколико недатираних записа. У пролеће 1992. године, у манастиру Николац недалеко од Бијелог Поља у Црној Гори, аутор овог чланка је пронашао тридесет први примерак Служaбника Божидара Горажданина који садржи листове 1- 96 и рукопис додат на крају. Јуна 1998. године наилази на други примерак, који потиче из збирке Радослава М. Грујића. Оба су описана 2001. године, као и трећи примерак који се чува у Националној и универзитетској библиотеци у Љубљани, под инвентарним бројем No 18392. Примерак је скоро потпун, Осим празних недостају само л. 2, 4, 101-102, који су замењени рукописним копијама. Књижни блок, Димензија 187 х 132 мм, повезан је у XIX веку. Њему ћемо дати број тридесет два.
Поменули смо укупно 32 примерка и фрагмента Служабника Божидара Горажданина. Барем 25 их је сачувано до данас. Шест примерака налази се у манастиру Хиландар на Светој гори Атонској (Грчка), четири примерка и фрагмента у Београду, у Музеју Српске православне цркве и у Народној библиотеци Србије. Два примерка и фрагмента чувају се у Санкт Петербургу у Руској националној библиотеци (треба напоменути да се фрагменти из Порфиријеве збирке чувају у две картонске фасцикле, свака има своју сигнатуру, али овде смо их завели под један редни број). Два примерка се могу видети у Москви у Државном историјском музеју. По један примерак књиге налази се у Бијелој у Боки Которској, у манастиру Николац у Бијелом Пољу, у цркви Кути (Црна Гора), у Националној и унверзитетској библиотеци у Љубљани, у Државној научној библиотеци у Одеси, у Народној библиотеци у Пловдиву, у Народном музеју у Прагу, у Народној библиотеци „Св. Кирило и Методије“ у Софији, у манастиру Пећке патријаршије у јужној Србији и у Музеју црквене уметности у Сентaндреји. Тешко је рећи да ли је сачуван примерак Епархијске библиотеке у Пакрацу. Непознато је место где су пронађени примерци из манастира Беочин и Ремета, примерци из Вукове збирке и збирке Илариона Руварца, примерка који је Шафарик видео у некој приватној збирци. Примерак из старог фонда Народне библиотеке у Београду је страдао 1941. године. Сумња се у постојање примерка за који се тврди да је из Сремских Карловаца.
ПСАЛТИР С ПОСЛЕДОВАЊЕМ, 1521.
Прелазимо на друго издање штампарије Божидара Горажданина — Псалтир с последовањем, који се појавио 25. октобра 1521. године. Ни Лукијан Мушицки ни Павел Јозеф Шафарик, када је писао познати чланак 1829. године, нису знали за ово издање. Част да га уведе у науку припала је Теодору Божидару Петрановићу, „доктору оба права“ и издавачу годишњака „Србско-далматинский магазинъ. Любитель просвѣщения“, који је излазио у Карловцу у Хрватској. У првом тому годишњака за 1836. годину је објављен чланак „Библиографија“, у коме налазимо опис неких старих штампаних књига. Међу њима је и гораждански Псалтир с последовањем, за који Петрановић сматра да је објављен 1529. године. Књига је нађена у храму Св. Арханђела манастира Крка. Судбина овог примерка није позната. Сада се у манастиру налази само мали фрагмент горажданског Псалтира који садржи л. 305-352 и који је повезан са другим издањима.
Шафарик први пут помиње гораждански Псалтир 1842. године у чланку „0 старославянских, именно кирилловских типографиях в южнославянских землях“, који је штампан у Прагу на чешком језику и касније преведен на немачки и руски. Он га, као и Петрановић, датира 1529. годином и не наводи ниједан примерак књиге. Позивајући се на Шафариков чланак, Иван Петрович Сахаров помиње гораждански Псалтир 1849. године у књизи „Обозрение славяно-русской библиографии“, такође не наводећи ниједан примерак.
Међутим, у то време је у Москви у збирци Михаила Петровича Погодина већ постојао непотпун примерак горажданског Псалтира. По свему судећи Погодин је књигу добио од Вука Стефановића Караџића. У списку књига које је послао Погодину 22. јуна 1847. године, под No 12, Караџић наводи Псалтир „без почетка и краја“ У писму од 3. (15.) септембра 1847. године, Погодин износи Вуку своје утиске о књигама које је добио. Под No 12 је забележио „Псалтир је предиван“ „Од књига које сте ми послали“ писао је Михаил Петрович у том истом писму, „нисам имао седам“. Набрајајући их, помиње: „Псалтир (No 12), али још не знам где је штампан“.