ЛИТУРГИЈСКЕ ОСОБЕНОСТИ КЊИГА ГОРАЖДАНСКЕ ШТАМПАРИЈЕ – ПРИБИСЛАВ СИМИЋ

27.08.2019.

Час прын (л. 152-1536). После указивања на псалме, који се и данас читају, предвиђа се и узимање тропара дана и богородична. Ако је пост, све је исто као и данас. Исти је поредак и у време Великог поста, сем што прво долази богородичан скоро предвари, а на Слава: Прѣмудрости наставниче, што данас немамо у 1. часу; није наведен ни богородачан за суботу. После Трисветог и Оченаша, молитва уместо са Христе почиње са Б(ож)є свѣт€ Hстиннын … Потом долази отпуст и упутство да ако се у понедељак пева Алилуја, у недељу и у петак на вечерњу пева се прокимен од васкрсних. Међучасови се никада не певају у цркви, већ се по отпусту Јутрења и првог часа иде у келије и тамо се певају. Међучасови 1. часа (л. 154а), 3. часа (л. 1545), 6. часа (л. 1576) и 9 часа (л.162а) су исти. На л. 163а даје се до знања: када је пост, прво се пева 9. час, а потом обедница. По саставу међучасови су, слично часовима, тропсалмни, са два тропара и богородичним, говори се молитва Јефрема Сирина и чита једна или две молитве. Међучасови су, иначе, одлика јерусалимско палестинског монашког правила, а у цариградском градском богослужењу нису били уопште познати.

НАЧе10 ТНПНКОМ(Ы), «Же ЖCT(ЬОБЕДНИЦА (л. 1586) Ни један ни други од ових старих назива за један те исти манастирски богослужбени чин нису данас јасни, у ствари се односе на Изобразитељну, која се налази у Часослову и у књизи „Правило онима који се припремају да служе св. Литургију и онима који желе да се причесте“. Њен први део се пева или чита на свакој литургији, сем великих Господњих празника када се певају празнички антифони. По правилу, раднога дана када свети нема никаквог празничног знака требало би да се певају свакодневни антифони, али оно се ретко где држи. Цела се служи после 6. часа када се из било ког разлога не служи Св. Литургија, а у радне дане Великог поста после 9. часа. Етимолошко значење самог назива изобразитељна нејасно је.

Необично је што ни на грчком није јасан назив: та толіка, или ёкolovтia ту тупікov, officium typicorum, једино што на руском обѣдница долази од обѣдни, што има значење литургије, односно службе која се врши место литургије, изображава литургију. Нејасноћу је покушао да отклони већ у XV веку чувени литургичар Симеон Солунски, који се бавио историјским развојем и симболиком православног богослужења. По њему је овај чин – богослужбени поредак — свој назив добио по „типичним“ псалмима који се тада читају, 102. и 142, којима се наговештава оваплоћење Исуса Христа, и што је чин сличан Св. Литургији. Други, као на пример Мансветов, сматрали су да је разлог овом нејасном називу што чин није био изложен у Евхологиону, већ у Типику.