ЛИТУРГИЈСКЕ ОСОБЕНОСТИ КЊИГА ГОРАЖДАНСКЕ ШТАМПАРИЈЕ – ПРИБИСЛАВ СИМИЋ

У старини, Изобразитељна је била кратка служба коју су вршили монаси, пустињаци палестинских манастира, у својим келијама. Они су живели као усамљеници у својим испосницама и нису могли да врше литургију, често нису ни имали свештенички чин, зато су уместо ње вршили Изобразитељну и причешћивали се даровима Тела и Крви Христове које су недељом доносили из манастира. у Цариграду није било монаха пустињака, сви су живели у манастирима и ишли су у цркву на заједничку молитву. Изобразитељну нису вршили и изгледа да им није била ни позната. Овај чин у горажданском Псалтиру има данашњу структуру, са уобичајеним навођењем инципита псалама и неколико молитава.

После отпуста Изобразитељне, односно литургије, монаси одлазе у трпезарију, говорећи 141. псалам. У трпезарији се у току обеда врши Чин о панагији (л. 161a-1616), што у овом случају значи Чин просфоре, која се подиже у част Св. Тројице и Богородице, и није ни у каквој вези са панагијом (украшеном иконицом Богородице или Христа) коју епископи носе на грудима. У горажданском Псалтиру овај чин је, без посебног наслова, изложен после 6. часа и Изобразитељне, и по садржају је с незнатним изостављањима идентичан данашњем, који се налази и у данашњем часослову:

После молитве пре ручка – Оченаша и благослова игумана или свештеника који је служио службу у цркви, на панагијар (округли послужавник), постављен на свом одређеном месту на столу, поставља се просфора (хлеб за потребе црквене службе, у нас се зове и паскурица) и по завршетку обеда и читања две кратке молитве свештеник подиже мало просфору наспрам иконе Св. Тројице и чинећи њоме знак крста говори Велико Нує, а монаси одговарају: С(ке)тык Тронце, исто чини и наспрам иконе Богородице говорећи: Пр(с) (ветла Богородн) цє полаган нарь, амонаси: Ток (0) (H)тклCH X(онст)є Боже пол(н)лoүн н сп(а)сн нас, добијају по део панагије и чашу вина, чита се 121. псалам, молитва после вечере и свештеник благосиља трпезу, и сви излазе из трпезарије клањајући се настојатељу. Чин је манастирска монашка пракса, данас недовољно позната; врши се само у манастирима са бројним братством.