ЛИТУРГИЈСКЕ ОСОБЕНОСТИ КЊИГА ГОРАЖДАНСКЕ ШТАМПАРИЈЕ – ПРИБИСЛАВ СИМИЋ

У цариградској пракси псалми су били подељени на 68 антифона, које су у катедралном богослужењу Велике цркве – Свете Софије и у другим градским црквама хорови антифоно певали безмало на свим богослужењима, измењујући на тај начин и саму унутрашњу структуру појединих дневних богослужења. Ова пракса у доброј мери указује на разлику између поменутог палестинско – синајског и цариградског катедралног богослужења, на којем се безмало све певало, и названо је „певајуће последовање“ на којем је у цркви Свете Софије, према једном цариградском типику, петнаест пута у години присуствовао и византијски цар, учествујући и сам у појединим литургијским радњама. Тај поредак престао је да постоји у време латинског освајања Цариграда 1204. године; држан је у солунској Светој Софији три пута годишње, до времена Симеона Солунског (+1429), али су по његовој смрти Турци убрзо заузели и Солун и после извесног времена цркву претворили у џамију. Тако је престало да постоји певајуће последованије. У тим драстично погоршаним условима цариградске цркве су прихватале јерусалимска монашка правила, која су са примесама цариградских особености у XIII и XIV веку постала општеприхваћена у целој Православној цркви. Псалми су, разуме се, преживели све ове турбуленције и остали у сталној употреби.

Поред антифона, они спојени у више целина имају и различите називе, на пример шестопсалмије, названо по броју псалама (3, 37, 62, 87, 102. и 142) који се читају на почетку јутрења, или степени псалми (119–133) који су некада код Јевреја били песме узласка (övqBaSpot) певани су по један на сваком од 15 степеника јерусалимског храма. На основу стихова ових псалама састављена су степена или степени антифони који се налазе у сваком од осам гласова Октоиха; код Грка се зову та проокориа по почетној речи 119. псалма Проҫ корiov (Ka Господу). Псалми 134/135 и 135/136 сачињавају полијелеј и зову се полијелејни псалми, од понављања речи поль Ёлғоҫ, милост, иза свакога стиха 135. псалма, и певају се на празничном јутрењу и још више пута у години. После полијелеја на празничном јутрењу пева се, на средини храма пред иконом празника, величаније и потом тзв. изабрани псалам, састављен из стихова различитих псалама који су у вези са празником. Избор тих стихова приписује се Никифору Влемиду (XIII век). На крају јутрења певају се или читају, зависно од величине празника, хвалитни псалми (148, 149. и 150). Данас се под изразом антифони, о чему смо говорили, најчешће подразумевају стихови из разних псалама који се певају на велике Господње празнике уместо „Блажени“. Постоје и свакидашњи антифони који би требало да се певају на литургији у радне дане. Поједини стихови псалама сачињавају прокимене, који се најчешће узимају пред читањем неког текста.