ЛИТУРГИЈСКЕ ОСОБЕНОСТИ КЊИГА ГОРАЖДАНСКЕ ШТАМПАРИЈЕ – ПРИБИСЛАВ СИМИЋ
ПСАЛТИР С ПОСЛЕДОВАЊЕМ МСПЦ, Београд, Грујићева збирка бр. 327 Горажде. Издавач Божидар Горажданин. Штампар Теодор Љубавић. Година издања 25. октобар 1521.
Псалтир (алтирь, алтпріоy, Psalterium) је, како се из самог назива може закључити свештена богослужбена књига коју са разним додацима сачињава 150, односно 151 псалам, од којих је већину спевао цар Давид у XI веку пре Христа, а налазе се у Светом писму Старог завета; Јевреји су их певали уз пратњу харфе. Псалме су певали и Апостоли и први хришћани (Кол. 3,16), а према неким индицијама певао их је и Христос са Апостолима (Мт. 26, 30; Мк. 14, 26). Последње речи које је Христос изговорио на крсту: „Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио“ су речи псалма (22,1, одн. 21,2; Мт. 27, 46; Мк. 15,34). О певању и читању псалама у раној цркви постоје бројна сведочанства. Св. Василије Велики у Похвалним словима каже да је Псалтир изнад свију књига, јер ни једна не слави Бога тако као псалми. А св. Јован Златоусти вели: „Боље је да Сунце престане од свога тока, него да се остави Псалтир“. И заиста је чудесно да се овим богонадахнутим химнама слави и велича Бог од времена цара Давида до данас, тј. три хиљаде година. Та непрекидна употреба псалама има и екуменску димензију; певају их и Јевреји и цео хришћански свет, којем припада око 1,5 милијарди становника Земље.
Већ у раној цркви псалми су били подешавани за молитвену употребу монаха палестинско-синајских манастира. Њима су временом додаване молитве и тропари и тако је настала најстарија црквена богослужбена књига позната под називом Часослов или једноставније речено Часловац, која се непрекидно, све до данас, употребљава како у цркви тако и у молитвеном животу хришћана; из ње је и Вук Караџић у манастиру Троноши учио се да чита. Са настанком служби великих празника и свакодневног вечерња и јутрења, чији развој је био омогућен давањем слободе хришћанима Миланским едиктом 313. године, псалми су ушли у најширу употребу.
Поуздане податке о томе пружа нам сачувани Пушойис Ешерије у свеша месша, из 394. године, по којем су у јерусалимским службама Велике четрдесетнице највише употребљавани псалми. Ради лакше употребе псалми су врло рано у јерусалимској богослужбеној пракси били подељени на 4.784 стиха (то је и наша данашња подела), а у цариградској на 2.542. Употпуњавање структуре вечерња, јутрења, часова и литургије условило је формирање група псалама, читаних или певаних у одређеним моментима служби. Са тога разлога су сви псалми у јерусалимској пракси груписаниу 20 катизми (KaSz0, седети); за време њихова читања било је дозвољено седети у цркви, а свака од њих је подељена на три „славе“ (сваки део завршава се малим славословљем: Слава Оцу и сину и Св. Духу … и сваку „славу“ најчешће сачињавају по три псалма, зависно од њихове дужине, а најдужи 118/119. псалам има 176 стихова и зато је подељен у три „славе“. „Славе“ се понегде зову и антифони, што значи да су стихови певани наизменично од две групе појаца, и завршавали су се певањем Алилуја или посебним кратким тропаром. Та подела одржала се до данас у псалтиру, премда се стихови псалама не певају у свим богослужењима.