ЛИТУРГИЈСКЕ ОСОБЕНОСТИ КЊИГА ГОРАЖДАНСКЕ ШТАМПАРИЈЕ – ПРИБИСЛАВ СИМИЋ
ЛИТУРГИЈА ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ је знатно краћа (л. 38а-566). На почетку је речено да се све до молитава за оглашене врши као на Литургији Златоустовој и због тога није поново штампано; испуштани су и неки одговори народа на узгласе свештеника, као и речи које изговара ђакон. После прве молитве за оглашене и гласног позива ђаконовог: €лнце соглашенін HZЪДѣте, соглашєнїн HZЪДѣте, унето је упутство: кордн жє кѣдомо, ако снк ДҮлконнHкы прилагакки(!), н м(0)а(нткор) ® срѣдокрстіл до великьЇє срѣды, и опет понавља позив оглашенима да изиђу, и наставља позивајући оне који ће се крстити да приступе, и после кратких ђаконових мољења за њих наведена је и молитва таж€ к с(ке)то го просвѣшенЇoү: такн вл(а)д(ы)ко Анцє ток, … Иначе, ово проширење јектенија за оглашене и посебна молитва за њих данас се налази само у Литургији пређеосвећених дарова. Објашњење за ову праксу можда треба тражити у чињеници да је Литургија Василија Великог до X века вршена недељом и на празнике, а Златоустова урадне дане. И то је свакако остатак праксе која је постојала пре настанка Пређеосвећене литургије. И у Барбериновом кодексу Литургија Василија Великог наведена је пре Златоустове, без скраћивања, а и старија је и аутентичнија од Златоустове.
ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА (л. 566–68а) у Основним цртама је иста као и данас. Значајнијих разлика има само неколико. На пример, она почиње узгласом свештеника БА (аго)са(ов)нь E(ог), нашь уместо всегда н(ы)на, уместо данашњег Благословено царство… у сугубој јектенији се моли за архиепископа и кла)гочЬстнеынх ца)рынх нешне нує р(єкь); није испуштено ни „име ракавши“ иако није тада било православних царева, вероватно су се надали да ће царство бити поново васпостављено, или су једноставно преузимали мољења из времена царства. За причешћивање свештеника и ђакона само је речено: нткорєть по окъчаю с(ке)тоє пончишенЇє, без упутства да ако ће се и народ причешћивати ђакон се причешћује само Телом Христовим, а на крају и из путира; исто је важило и за свештеника ако сам служи.
Ово је била латинска пракса, по којој је на Пређеосвећеној литургији, на којој нема освећења дарова, вино у путиру обично, и не треба се њиме причешћивати но га само на крају попити, иако је у путир био стављен Агнец натопљен крвљу Христовом. То неправославно тумачење је у већини православних цркава напуштено, објашњење се у служaбницима изоставља и причешћивање свештенослужитеља се врши као и на потпуној литургији. У недеље и на празнике молитва входа на вечерњу је друга: Кл(а)гы 1(6) (оке)колюкче ца)poү … На л. 74a-77б налазе се две молитве за опроштај грехова. На крају се налази М(о)л(е)нік гоура лоубавика ка часним прѣзвутером (л.93a-98а), о којем смо већ говорили.