ЛИТУРГИЈСКЕ ОСОБЕНОСТИ КЊИГА ГОРАЖДАНСКЕ ШТАМПАРИЈЕ – ПРИБИСЛАВ СИМИЋ
Посебну тешкоћу при изучавању развоја литургије сачињава мали број сачуваних рукописа Служaбника првог миленијума хришћанства, а најстарији текст потиче с краја VIII или почетка IX века; то је познати, напред већ поменути Барберинов кодекс. То значи да ми и не знамо тачно како се вршила Литургија Василија Великог и Јована Златоустог у њихово време, па и касније; односно како су и када анафоре прошириване додавањем нових садржаја, па и читавих дело ва као што је проскомидија. О овом проблему до сада најбољу студију написао је Ф. Е. Брајтман, који је покушао да проучавањем дела других раних писаца реконструише тај процес. Пре Брајтмана текстове грчких литургија издао је Ц. А. Свејинсин, са посебном расправом о Литургији св. Јована Златоустог од IX века до његовог времена (1883). У XVII веку Ј. Гоар користио је Барберинов кодекс у његовом још увек непревазиђеном Евхологиону. Делови најстаријих текстова налазе се и код Миња у грчкој патрологији (XX, CC 687—709). Грчке рукописе Евхологија XI и каснијих векова, са варијантама, издао је А. Дмитриевски (1901), назван „Руски Гоар“. По његовом мишљењу, које се мора уважавати, Служaбник је у главним цртама свој данашњи облик добио у првој половини XIII века, а дефинитивно је тај процес завршен 1690. године од када се штампа без измена. У XIV веку значајнију допуну извршио је цариградски патријарх Филотеј (Кокинос), додавањем упутстава како се литургија врши када са свештеником или епископом служи и ђакон. Ове напомене о развоју показују да се иу Служaбницима XVI века још увек могу наћи неке за то време карактеристичне особености.
У горажданском Служaбнику на прва три листа, са посебном нумерацијом, налазе се две поуке св. Василија Великог свештенику о служењу литургије и садржај Служaбника. Врло је вероватно да су ови листови касније додати из неког другог примерка Служaбника. На листовима од 1-ог до 37б, налази се Литургија св. Јована Златоустог, испред које се опет налази кратка поука свештенику о припремању за служење божанствене тајне. На почетку Литургије входне молитве, које свештеник и ђакон читају испред иконостаса, не почињу возгласом свештеника, нема ни данашњих тропара, већ се одмах чита молитва Господ)н послы ин poүкү твојою …, улазе у олтар, и уз читање одговарајућих молитава облаче одежде и врши се проскомидија (приношење, припрема дарова). После исецања Агнеца (Јагњета – Христа) из централног дела просфоре, на којем је утиснут печат са почетним словима речи IC XC и испод НИКА, Исус Христос побеђује и частице за Богородицу, прва од следећих девет частица вади се за Анђеле и Претечу. Значајно је да се после помињања великих јерараха, Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоуста, Атанасија и Кирила, помиње и Слку совскаго, а после преподобних Отаца и сӱмеона совьскаго, који ни до данас нису унети у српске служaбнике.
После помињања епископа и свештеника, моли се о ка(а)го (€)стъКЪHх н к(0)гохраннуых ц(а)рынх наших, разуме се без назнаке да се помену имена, пошто их тада није ни било (л. 46, 5а и 56). Помињање архиепископа и царева предвиђено је и у великој и сугубој јектенији. За време вршења великог вхова (свечани излазаки улазак у олтар са часним даровима) свештеник, односно ђакон, само говори: Полєнєтъ высѣхь Кась господ)ь к(ог)ь Кь ц(а)расткын єго, као што је још и данас пракса у грчкој цркви. Из неких старијих грчких рукописа задржана је пракса да свештеник, када улази у олтар, с путиром говори речи: ВыZUѣте крата кнєZы кашн н ВhZILTE Сє врата кѣчна, н кЬНИДЕТЬ ц(а)рь словѣ(!) (Пс. 23, 7-10) дiакон же глагол)єты. Благо)с(локе)нь грєды кЬ НІє господ)нк (Пс. 118, 26) к(ог)ь господ)ь мин се надь (л. 215), а по полагању путира и дискоса на часну трапезу само тропар ко грокѣ плотскн. Потом се ђакон обраћа свештенику речима: Поценн цє кл(а)д(ы)ко с(ке)ты грѣшнаго. Терен Же. подєнєт тъ господ)ь в(о)г. КЬ ц(а)рсткын єго (л. 215).