ЛИТУРГИЈСКЕ ОСОБЕНОСТИ КЊИГА ГОРАЖДАНСКЕ ШТАМПАРИЈЕ – ПРИБИСЛАВ СИМИЋ

27.08.2019.

Последњи одељак (л. 3146—3295) је у ствари допуна правила Велике суботе и Пасхе (Васкрс), изложеног на л. 271a-273а. У претходним правилима се уопште не говори о вечерњу и Литургији Велике суботе. Зато је на крају Псалтира и изложено потпуније правило вечерња, по којем се у одређеном моменту чита 15 пaримеја, а у продужетку се врши литургија. Овако велики број пaримеја је остатак старе праксе, посебно цариградске, по којој је за време ових читања цариградски патријарх у крстионици поред цркве Св. Софије крштавао оглашене који су се за то били припремили.

У цариградским старим типицима налази се и напомена да ако би патријарх раније завршио крштење, после 7. паримије прекида се читање, а у супротном се оно наставља. После крштења новокрштени су, обучени у беле хаљине, предвођени патријархом улазили у цркву, певало се „Јелици во Христа крестистесја“ и настављала се литургија. Из овог преласка из крстионице у цркву, са упаљеним свећама у рукама, настао је данашњи опход око цркве на Васкрс. Изложени су потпун канон полуноћнице и пасхално јутрење, са свим својим особеностима задржаним у пракси све до данас. На крају јутрења одштампано је и Слово на Пасху св. Јована Златоуста. Текстом јеванђељског зачела завршава се овај псалтир.

На самом крају, при дну последње стране (л. 3205) монах Теодор одштампао је и ово значајно обавештење: Сіл правила ОБоѣтохь лоукнуїцн Кь ск(с)тон горѣ абонсцен. Кь монастнун, ХHЛАНДлрн вже с(Tь) 2Д€ KA KHHzt €н. о с(ке)тец пост€ К€лнкіє, нс(ке)тнє, й.це, н х(он) (то)ка рождь(Стка). Податак јасно потврђује да су и у време турске владавине српски монаси из Босне одржавали везу са Хиландаром и трудили се да се у што већој мери држе светогорске праксе. Гораждански псалтир је несумњиво значајан споменик не само Српске цркве и српске културе у времену туркократије, већ и као један степеник у историјском развоју богослужења Православне цркве.